Nova fabrika kompanije Continental Foto: Aleksandar Vasilić

Piše: Srdjan Graovac, Centar za društevnu stabilnost

Ponosito ime Srpska Atina, Novi Sad je poneo još tokom XIX stoleća kada je predstavljao kulturno sedište celokupnog srpskog etničkog korpusa. Vremenom, grad se širio, a uporedo sa kulturnim rastao je i njegov ekonomski značaj. Danas je to drugi po snazi ekonomski centar u Srbiji i mesto u kome zaposlenost ima jednu od najvećih stopa rasta, ne samo u našoj zemlji već i regionu.

Međutim, nije to uvek bilo tako. Novi Sad je nakon Drugog svetskog rata takođe imao dinamičan rast zaposlenosti. Upravo u tom periodu izgrađeni su industrijski giganti u kojima su radile desetine hiljada Novosađana. Pobeda, Jugodent, Novkabel, samo su neka od imena tih privrednih subjekata po kojima je naš grad bio prepoznat kao važan industrijski centar bivše države.

Grad do 2012. životario 

Devedesetih godina prošlog veka usledio je period sankcija. Većina tih preduzeća tada je stagnirala ili beležila gubitke, da bi nakon „petooktobarskih“ političkih promena u zemlji nove „demokratske“ vlasti odlučile da „stave katanac“ na firme od kojih je Novi Sad živeo. Time su desetine hiljada radnika „isterane na ulicu“, naš grad je ekonomski osakaćen, a kapaciteti za njegov dalji razvoj dramatično su smanjeni.

Možemo slobodno reći da je u tom periodu od 2000. do 2012. godine grad više životario nego što je, koristeći sve svoje izuzetne potencijale, živeo i razvijao se. Da stvar bude još i gora, novi gradonačelnik Novog Sada nakon Petog oktobra Bora Novaković i pokrajinski premijer u dva mandata Bojan Pajtić, ne samo što su sa svojim saradnicima „stavili katance“ na stare gigante, nego tokom celokupnog period svoje vladavine nisu uspeli da dovedu niti jednog ozbiljnog investitora u proizvodnji. Nije izgrađena ni jedna fabrika, koja bi obezbedila nova radna mesta i bar delimično ublažio tu lošu privrednu sliku grada.

Ako su pokrajinske i gradske vlasti devedesetih godina prošlog veka u sankcijama imale opravdanje za nedostatak bilo kakvih značajnijih ekonomskih rezultat u Novom Sadu, onda njihovi „demokratski“ sledbenici to svakako nisu. Sankcije su bile ukinute, ekonomske krize nije se još ni nazirala, ali njihovi rezultati su ipak izostali. Nesposobnost ili još gore, zlonamernost, novih dosovskih vlastodržaca, sprečila ih je da te nekadašnje nosioce novosadske privrede ponovo podignu.

Prioritet otvaranje novih radnih mesta

Novi Sad je tada preživljavao isključivo zbog činjenice da je univerzitetski centar severnog dela Srbije i da je administrativni centar pokrajinskih vlasti. Odnosno, dominantan poslodavac bio je državni i javni sektor, a hiljade studenata koji bi već krajem avgusta pristizali u Novi Sad, sredstvima dobijenim od roditelja, održavali su Srpsku Atinu u životu.

Dolaskom Srpske napredne stranke na vlast, u Srbiji i Novom Sadu, 2012. godine stvari su se počele dramatično menjati. Premijer, a kasnije i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić stavio je akcenat svoje ekonomske politike na proizvodnju, a ne potrošnju. Prioritet je postao otvaranje novih fabričkih hala, a samim tim i novih radnih mesta u Srbiji.

Borba za privlačenje stranih investitora  

Isti scenario imali smo priliku da vidimo i u Novom Sadu. Gradonačelnik Miloš Vučević je dobro razumeo da bez snažne privrede Grad Novi Sad nema budućnost. Krenulo se u borbu za privlačenje stranih investicija i otvaranje novih radnih mesta. Ubrzo, rezultati su postali očigledni. Hiljade ljudi dobilo je posao u novootvorenim fabričkim pogonima, Aptiva, Lira, Kontinentala, fabrike čokolade, itd.

Otvaranje više hiljada radnih mesta u Novom Sadu izazvalo je lančanu reakciju. Novčana masa u gradskim finansijskim tokovima značajno se uvećala što je indirektno podstaklo novi talas zapošljavanja, ovaj put u uslužnom sektoru grada. Novozaposleni Novosađani svoja primanja su trošili u ugostiteljskim objektima, frizerskim i kozmetički salonima, maloprodajnim objektima, itd. Zahvaljujući tome, gradski preduzetnici su povećali promet i prihode, što je iziskivalo potrebu angažovanja novih radnika.

Danas Grad Novi Sad ima više od 158 000 zaposlenih. Vratimo li se devet godina unazad uočavamo da je 2012. godine u Novom Sadu radilo 130 000 ljudi. Skok od gotovo 28 000 novozaposlenih jasan je pokazatelj uspešne ekonomske politike predsednika Aleksandra Vučića, Vlade Republike Srbije i gradonačelnika Miloša Vučevića. Sinergija svih instanci vlasti u zemlji, sa ciljem da se postigne zajednički cilj, pokazala se kao blagodetna. A svi oni, koji su govorili da se Grad Novi Sad i AP Vojvodina ne mogu adekvatno razvijati zbog nekakvih, samo njima znanih, ograničenja iz Beograda, pokazali su da im je „autonomaštvo“ isključivo bilo pokriće za sopstveni nerad, nesposobnost, a neretko i lopovluk.

Dramatično smanjenje nezaposlenosti donelo je građanima još jedan važan benefit, a to je rast zarada. Kako se potražnja za radnicima uvećala, skočila je i cena rada. Najbolji pokazatelji toga, možda i reprezentativniji od svake statistike, postali su natpisi na trafikama i drugim maloprodajnim objektima. Pošto primanja zaposlenih u tom sektoru uglavnom spadaju među najniža u zemlji, neretko smo u izlozima tih objekata mogli da vidimo istaknute natpise: „Traži se radnik“ plata dvadeset i neka hiljada dinara. U poslednje vreme Novosađani su mogli da zapaze iste te cedulje samo sa natpisima različite sadržine. Radnici se i dalje traže, ali ponuđena plata je neretko veća od pedeset hiljada dinara.

Prosečna plata u našem gradu te 2012. godine bila je 47.502,00 dinara. Meseca avgusta 2021. godine prosečna zarada u Novom Sadu iznosila je 73.098,00 dinara. Procentualno gledano prihodi Novosađana su u proteklih devet godina uvećani za više od 50%.  Upravo je to pokazatelj istorijskih promena u našem gradu. I nikako ih ne možemo pripisati slučajnosti, već viziji i mukotrpnom radu.

Miloš Vučević će ostati upamćen kao gradonačelnik koji je, između ostalog, promenio privrednu strukturu svog grada. Ne samo da je u njegovom mandatu, nakon bezmalo više od tri decenije, otvorena prva fabrika u Novom Sadu, nego nakon nje još pet. Novi Sad je od grada potrošnje, u kome se otvaraju samo tržni centri, postao grad proizvodnje, moćnih privrednih subjekata čija imena izazivaju poštovanje širom sveta.

Za to vreme oni koji u Novom Sadu, tokom svog mandata, nisu otvorili niti jednu fabriku, kritikovali su one koji su ih otvorili šest. Obično su iznosili fraze o tome da su u tim fabrikama teški uslovi rada, da su niska primanja, da je sadašnja vlast nesposobna itd. Novaković, Pajtić i ostali, kao da su doživeli kolektivnu amneziju, odnosno, kao da su zaboravili kako je grad izgledao u njihovo vreme.  U stvari nisu zaboravili. Dobro se oni sećaju toga da su plate tada bile 50% niže i da je u gradu živelo 28 000 zaposlenih manje nego danas. Ali se sećaju i nečeg drugog, nečeg što im je očigledno važnije od tih „trivijalnih“ statističkih podataka. Sećaju se toga da su tada oni bili na vlasti i da im je bilo izuzetno prijatno dok su uživali u benefitima i materijalnom blagostanju koje im je ta ista vlast donela. Očigledno im je taj osećaj važniji od bilo kakvih statističkih podataka, kao što im je i povratak u funkcionerske fotelje važniji od bilo čega drugog.  A pogotovo od jedne „banalnosti“ kao što je dobrobit Novosađana.

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments