Piše: Branko Jakovljević, master ekonomista, saradnik Centra za društvenu stabilnost

Fruška Gora je verovatno najlepša u jesen. Uvek se radujem kada putem za Novi Sad mogu da vidim sve nijanse zlatne na njenim padinama.

Foto: www.npfruskagora.co.rs

U poslednje vreme je iz Srema najbrže stići preko Vrdnika, pa obnovljenim Grebenskim putem do Iriškog venca. Ovaj put se retko koristio za vreme mojih studentskih dana zbog katastrofalnog stanja kolovoza. Tadašnja studentarija iz sremskih mesta jurila je po znanje i akademsko zvanje novosadskih fakulteta preko Iriškog venca i neretko se šegačila kako će možda naša deca dočekati gradnju čuvenog tunela kroz Frušku Goru, koji je obećavala svaka vlast u prethodnih trideset godina.

Čovek bi pomislio da se radi o razvoju autentičnog srpskog svemirskog programa, a ne o gradnji autoputa kakvi se danas grade u svakom ćošku Srbije.
Upravo u čast tog našeg studentskog šegačenja u poslednje vreme maksimalno usporim kada dođem do gradilišta sa kog je krenula izgradnja Fruškogorskog koridora, da još jednom uverim sebe da ćemo uskoro juriti kroz srce drage planine najdužim tunelom u zemlji. Kako studentska nostalgija čini svoje, često me put navede u Novi Sad. Iako je mladost samo jedna i mi je slikamo najlepšim bojama, ovo ipak nije onaj uspavani grad koji ja pamtim.

RTV (Aleksandar Galić)

Srpska Atina danas sija nekim lepšim sjajem u odnosu na tu 2012. godinu kada sam zauvek odjavio stan dobroćudnom gazdi i krenuo put rodnog grada. Koliko se sve promenilo najbolje vidim kada pokušam da objasnim današnjim klincima kako smo moje kolege i ja provodili te naše studentske dane.

Zbunjenost na njihovim licima, totalno odsustvo razumevanja i kao finiš pitanje „Šta ti je studentska zadruga?“.
Mladi danas ne razumeju zašto smo kum i ja istovarali brašno u lokalnoj pekari i ko je nama uopšte dao da selimo atletske rekvizite sa Vošinog stadiona na Novosadski sajam. Njima nije jasno da je tada prosečna plata u Novom Sadu bila manje od 400 evra, što nekima od njih danas predstavlja mesečni džeparac. Oni danas kada čuju informaciju da je prosečna plata Novosađana preko 620 evra misle da je to „sića“ i da nema šanse da rade za tu platu kada završe studije.

Na svu sreću neće ni morati, moje kolege sa fakulteta koje danas rade u novosadskim firmama imaju daleko veća primanja i žive više nego pristojno.
Mnogi me pozivaju da se vratim za Novi Sad, da je lako pronaći dobar posao i živeti u gradu koji pruža toliko mogućnosti. Oko 30.000 ljudi je tražilo posao u Novom Sadu te 2012. godine, dok danas na tržištu rada ima nešto više od 13.000 Novosađana, dakle više nego duplo manje u odnosu na moje studentske dane.

Ovo su podaci koji govore o velikoj promeni na bolje i o perspektivi koju ovaj grad pruža. Možda vodim borbu sa vetrenjačama kada objašnjavam nešto mlađima od sebe sve ove razlike i promene koje je Novi Sad doživeo od kada se na njegovom čelu nalazi Miloš Vučević, ali na kraju mi bude jasno da su ove devojke i momci jednostavno neobavešteni. Njih prosto ne zanima da li je neko procenio da Novosađani imaju dovoljno novca za trošenje u tržnom centru veličine „Promenade“, njima je važno da je ona tu i da im je dostupna.

Njima je sasvim normalno da im oba roditelja imaju solidne plate i da porodica živi pristojno. Oni nemaju pojma šta znači pljačkaška privatizacija u režiji stranke kojoj su pripadali Bojan Pajtić, Bora Novaković i ostala ekipa koja se sada razbežala u desetine stranaka i kojekakvih pokreta.

Mladi ne mogu da zamisle situaciju da su im roditelji „gubitnici tranzicije“ koji mesecima ne primaju platu, a oni izgubljena generacija koja posao mora da čeka i po nekoliko godina.
Upravo ovakvu sudbinu smo moji vršnjaci i ja imali tokom naših studentskih dana, a čemu je došao kraj nakon promene vlasti 2012. godine. Možda zbog ovoga ja ne mogu da razumem one momke koji se predstavljaju kao studenti, koji razbijaju izloge po Detelinari i koji su spremni da zbog toga plaćaju prekršajne kazne.

Teško mi je da prihvatim da postoje studenti koji i zadnji dinar ne čuvaju za izlaske i društvo dragih koleginica. Verovatno se nisu previše pomučili za taj novac kojim su spremni da plate iskaljivanje svojih frustracija prema Srpskoj naprednoj stranci i njenoj politici. Ja bih rado pitao ove „studente“, koji su politički aktivisti Stranke slobode i pravde, da li oni znaju šta ljudi misle o njihovoj stranci i lideru. Kako bi se osećali kada bi svako kome se gadi politika Dragana Đilasa i Marinike Tepić koju su sprovodili tokom dvehiljaditih godina dohvatio kamen i krenuo na njihove stranačke prostorije.

Veliko je pitanje da li bi neka ostala čitavog izloga.
Verovatno su ovaj manir političke borbe poprimili od strateškog partnera Narodne stranke i njihovih predstavnika u Novom Sadu, porodice Novaković. Samo hrabro kamenom na izlog u kasnim noćnim satima, je izgleda nova politika novosadske opozicije. Istih onih ljudi koji su uspeli da Srpsku Atinu i Vojvodinu, našu žitnicu, dovedu u rang najnerazvijenijih delova Srbije.

Sreća pa su vremena likova koji su uništavali razvojne banke, razvojne fondove i naše razvojne šanse prošla i kako stoje stvari teško da će se ponovo vratiti. Nekada smo voleli Novi Sad zbog prelepih uspomena na izlaske, Štrand, basket na Limanu, drage kolege i koleginice sa fakulteta, a danas možemo da ga volimo zato što svima pruža priliku da rade i zarade, da svoju decu vode u besplatne vrtiće, a svoje vreme provode u prelepim kafićima, tržnim centrima i parkovima.

Volimo ga zato što je centar informacionih tehnologija u našoj zemlji, ali i zato što je prepoznat van Srbije, zato što je Evropska prestonica kulture i Omladinska prestonica Evrope.

Foto: V. Veličković/novisad2021.rs

Zbog svega ovoga je važno da mladi naraštaji znaju da imaju zbog čega da vole Novi Sad. Da postoje ljudi koji svaki dan rade da on bude lepši, zeleniji, sa više prilika za uspešnu karijeru, sa više mesta za provod i uživanje, ali i za kulturu, sport i rekreaciju. Oni koji su gušili njegov razvoj u periodu dok sam ja studirao nisu uspeli da svojom nesposobnošću i lošim namerama ostave ožiljke na licu Novog Sada koje danas sija punim sjajem.

Sva sreća pa to više nije onaj grad u kom decenijama nije otvorena nijedna fabrika i u kom svi veliki autonomaški političari nisu bili sposobni ni opštu bolnicu da izgrade.

Ovaj grad može u prošlost da se vrati samo u mislima nas koji ga pamtimo iz nekih teških vremena kako bi danas bili još više ponosni na ono što je postao.
Sa nestrpljenjem čekamo ono što je ispred Novog Sada, jer ovaj grad budi nadu svima nama koji ga volimo da može da biti još bolji, vođen ljudima koji su ga trgli iz sna u kom se nalazio i doveli to tačke u kojoj se sada nalazi. Nestrpljivo čekamo prve brze vozove koji će nas voziti u Beograd i nazad, ali i one koji će nam približiti Budimpeštu i Evropsku uniju.

Mi iz Srema se ipak najviše radujemo najavljenim novim mostovima na Dunavu i završetku Fruškogorskog koridora, upravo zbog toga sam bio oduševljen kada sam u povratku iz Novog Sada video reflektore na Iriškom vencu, moćne mašine i radnike koji vredno rade i nakon 22 sata, na pripremama za bušenje tunela. Za nas kojima su neke razlike jasne i bitne ovo nije samo tunel, to je međa između Borinog i Miloševog Novog Sad.

Gradske Info

 

 

 

 

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments