Nešto je bilo savršeno na utakmici sa Izraelom, ali nešto drugo može sve da nas zabrine. Ipak, dobro je da ima ljudi koji sve to znaju da kontrolišu.
O igri srpskog tima meču sa Fincima govorilo se u superlativima, sa pravom. Međutim, posle takve jedne partije naredna po logici i verovatnoći stvari bude lošija. Srećom, kvalitet igre i igrača u ekipi Srbije takav da je i to lošije dvoljno dobro za pobedu, u ovom slučaju nad motivisanim i upornim Izrealom.
Ostvarena je pobeda od 89:78, ukupno četvrta u četiri odigrane utakmice u Pragu. Ostali su samo Poljaci, koji će biti rival u četvrtak u standarnom terminu od 21 čas, ali o tome kad dođe vreme. Sada je vreme za utiske sa ovog duela, a njih kao što ste već navikli ima (bar) tri.
SAVRŠENSTVO
Nijedna reč bolje ne opisuje ono što je Nikola Jokić prikazao u prvom poluvremenu ovog duela. Možda bih samo dodao da je to bilo potpuno savršenstvo.
Pre nego što se osvrnem na statitsiku, istakao bih opšti utisak da je trojka iz prvog pokušaja dodatno “zapalila” fokusiranog Nikolu, a kad tako započne utakmicu onda se to obično završi kao večeras – dominantno.
Mislim da nikad, ili bar ne odavno, nisam gledao tako besprekornu partiju jednog igrača kakav je Nikola bio za tih 14 minutu na terenu.
Nije forsirao, a sve je išlo. Nije bio sebičan a bio je najefikasniji. Bio je zapravo svoj, u svom najboljem izdanju, te je kroz obruč prošlo svih 12 bačenih lopti za 20 poena (šut 100% – 5/5 za 1p, 6/6 za 2p, 1/1 za 3p), na koje je kao začin dodao 5 skokova (3 u odbrani i 2 u napadu), 3 ukradene lopte i 2 asistencije, sve to sa 0 (NULA) izgubljenih lopti i ukupan indeks korisnosti 31!
Nisam baš siguran da može nešto slično da ponovi u nastavku prvenstva. Ali jesam siguran, i ubeđen, bar na osnovu onog što sam video izbliza, da još uvek nije ubacio u najveći stepen prenosa, da upotrebim taj automobilski izraz za vozača našeg autobusa, koji je ugred rečeno postao prvi srpski košarkaš koji je usepo da na tri uzastopne utakm ice ostvari dabl-dabl učinak.
BRIGA
Da ovo veče neće biti ni blizu lagodno kao ono prethodno bilo je jasno pri kraju prvog poluvremena, kada se nakon jednog napada u kojem je bio pozicioniran blizu naše klupe za mišić (list) uhvatio tek nedavno oporavljeni Nemanja Nedović.
Iako posle faula i malo jačeg “starta” protivničkog igrača to nije izgledalo tako strašno, i Nemanja nastavio da igra, ipak je nedugo zatim zatražio izmenu i otišao pravo kod doktora Dragana Radovanovića, i bolno mesto je dobilo hladne obloge koje će ostati na snazi dok se u sredu ujutru ne obave neophodni pregledi i snimanja, nakon čega ćem biti poznat stepen ozbiljnosti povrede i eventualna pauza, rekao mi je doktor našeg tima tok pauze u poluvremenu.
A kakvo je stanje povrede koju je doživeo kapiten Lučić nije poznato. Na prvi pogled i nakon posmatranja njegovog hoda po završetku meča čini se da startno krilo ne oseća veliku teskobu, a odluka da se ne vraća u igru doneta je iz predsostrožnosti. No, i za njega kao i za Nedovića očekujemo “apdejt”.
Kada već pričamo o “lekarskim kartonima”, dodajmo to da Vanja Marinković ponovo zbog stimačnog virusa nije bio u dvorani, a da je i pored nekih najava da bi trebalo da dobije minute, Nikola Milutinov i drugi meč presedeo na klupi.
Igra i rezultati nisu za brigu, ali ovakvo događaji i informacije svakako jesu. No nadamo se svi onom osećaju olakšanja kada shvatimo da smo za nešto brinuli i više nego što je zaista bilo potebno.
KONTROLOR(I)
Kontrola dešavanja na parketu (za sada) postoji, a za nju su zaduženi već pomenuti i dovoljno hvaljeni Jokić, te naš “general” iz prethodnih priča Micić. To smo videli u nekoliko navrata, ali izdvajam dva, upravo vezana za ova dva još uvek mlada momka.
Jokić je maestralno snimao detalje i gotovo uvek birao najbolja moguća rešenja u trenutku. Najveću krizu u igri imali smo upravo kada je Džoker sedeo na klupi, a fizionomija i ideja u igri naglo opala, a u tim momentima, ili nedugo zatim, stvar je u svoje ruke uzeo Micić, koji je bitnim pogocima sa distance i pravovremenim proigravanja saigrača vrtaio prvo prednost, a onda i ključeve ove utakmice u naš posed.
Međutim, jedan drugi kontrolor je večeras poslao (možda) i jaču poruku od gore pomenutog tandema. To je, naravno, selektor Srbije Svetislav Pešić na konferenciji za medije reka sledeće:
– Uvek kažem da se ne puvamo i ne pravimo važni. Mi smo zadovoljni što verujete u naše igrače, ali da se ne pravimo važni, nije relano očekivati da ćemo svaku utakmicu da dobijamo sa 20 razlike, već treba da spustimo loptu – jasan je bio Kari, ili bi bar trebalo da bude. A ima li nešto između redova tu da se pročita?
Ima, mada je ovo samo lični doživljaj svih dosadašnjih dešavanja oko reprenzentacije. Selektor voli da kontroliše stvari i “drži tenziju”. E sad kako će se to ispoljiti, nepredvidivo je.
Da li će to malo povišen ton prema voditeljki konferencija za medije nakon što se kasnilo sa početkom jedne od njih ili to što će tražiti (i dobiti) malo jaču policijsku pratnju tokom puta ka hali, nije toliko bitno jer predstavlja finesu. Suština je da se eruje i podrži ovaj tim, ali ne i da se “pali narod” i stavlja dodatni pritisak na ekipu jer joj to, kako selektor direktno kaže, “nije potrebno”.
Kako će to Pešić “hendlovati” do kraja ostaje da vidimo, ali i više je nego jasno šta mu je na umu i šta je cilj.
sportal.blic.rs
