Tu noć pre 41 godinu Novi Sad bio je predgrađe Veternika, ovaj čovek je razlog za to

Nekoliko hiljada Novosađana i Veterničana okupilo se 4. avgusta 1980. godine u ovom prigradskom naselju i sve to samo da bi dočekali svog sugrađanina, boksera Slobodana Kačara.

Kačar je to veče doputovao iz Moskve okićen zlatnim olimpijskim odličjem koje je osvojio dva dana ranije na olimpijskim igrama u Moskvi. Veternik je postao centar dešavanja, a Slobu su prijatelji na rukama odneli do mesne zajednice gde je upriličena svečanost. Dva dana kasnije u Dnevniku je osvanuo naslov “Noć kada je Novi Sad bio predgrađe Veternika”.

Samo 4 godine ranije doček je na istom mestu priređen za Slobodanovog starijeg brata Tadiju, koji je na olimpijadi u Montrealu uzeo srebrnu medalju.

SVETSKI I OLIMPIJSKI ŠAMPION

Slobodanova Karijera išla je posle Moskve uzlaznom putanjom, a 1985. godine osvaja titulu prvaka sveta u polu teškoj kategoriji. Nekadašnji sportski novinar dnevnika Slobodan Jakovljević prisetio se tih dana kada je izveštavao sa dočeka.

Jakovljević je proputovao ceo svet prateći Jugoslovenske sportiste, bio je na nekoliko olimpijada. Sada je mir našao u mirnom mestu nadomak Zrenjanina gde uživa u pecanju na Tamišu i u druženju sa svojim unukom. Međutim za naš portal rado se prisetio zlatnih godina Jugoslovenskog boksa, kada su ringovima harali braća Tadija i Slobodan Kačar. Ovi Veterničani, rodom iz Bosne i Hercegovine još uvek su vezani za svoje naselje i za svoj grad iz kog nikada nisu otišli iako su imali unosne ponude.

Te 1980. godine se činilo da to zlato sija jače nego ikada. Veterničani, ali i ostali Novosađani bili su ponosni na svog Slobodana, ali i na starijeg Tadiju. Oni su doneli olimpijska odličja u svoje mesto i u svoj grad.

1980. godine se činilo da zlato sija jače nego ikada.

Osim Slobodana Jakovljevića, ovog događaja seća se i jedna novinarka lista Dnevnik. Ona je tada kao mlada novinarka izveštvala sa prijema u gradskoj kući.

– To je bio zaista veliki događaj, bila je to tadašnja Jugoslavija. Bio je upriličen prijem u gradskoj kući. Ne znam kako bih to uporedila sa današnjim vremenom, to je bilo skroz drugo vreme, ali u svakom vremenu se zlatna medalja cenila najviše i to medalja na olimpijskim igrama. Mislim da se jednako vrednovala i tada i sada – kaže naša sagovornica i dodaje da su braća Kačar sigurno najbolji sportisti iz Veternika.

PREDSEDNIK ADIDASA MU NUDIO 10.000 MARAKA ZA SAMO JEDAN MEČ, SLOBODAN ODBIOO

– Pre finale borbe, predsednik kompanije Adidas došao je i ponudio Kačaru 10.000 maraka da boksuje u njihovoj opremi. On kaže “Šta mogu da kupim za 10.000 maraka, pa mogu kevi mogu ćaletu, mogu drugarima, a onda bogte dva dana samo razmišljam o tome, i kažem ništa, ne razmišljam o borbi” – prenosi nam Jakovljević i kaže da je Kačar odbio ovu primamljivu ponudu.

Jakovljević dodaje da je dva dana posle meča i posle velelepnog dočeka, posetio Kačare u njihovoj kući u Veterniku. Gde su pričali o dogodovštinma sa olimpijada.

– Oni su uvek bili za saradnju sa medijima, nikad sa njima nije bio problem – kaže Jakovljević.

KAČARI ODBILI TRASFER VREDAN ZLATA DA BI SE ODUŽILI GRADU, SLOBI OTAC BRANIO DA TRENIRA

Naš sagovormik kaže da su posle olimpijade u Moskvi, kod Slobodana dolazili iz beogradskog kluba Radnički, ali iz Rijeke, ali on je kategorički odbio da ode iz Veternika.

– Za njega i Tadiju je veći transfer bio nuđen nego za fudbalere u ono vreme. Toliko je Rijeka nudila para da odu da boksuju za njih i oni nisu hteli – kaže naš sagovornik i dodaje da su oni voleli Novi Sad i da ga i dan danas vole. Obojica su od Novog Sada dobili stanove, a svojevremno su držali i restoran na tadašnjem Bulevaru 23. oktobra, baš u blizni zgrade Dnevika u kojoj je Jakovljević radio do penzije. Slobodan je rekao da mu je grad sve obezbedio i da pare nisu vredne odlaska u Rijeku.

Otac je najmlađem Kačaru branio da trenira boks, iako je srednji sin Tadija tada već ušao u svet boksa, otac je smatrao da taj sport nije za mlađanog Slobu.

– Njemu je otac branio da trenira boks, on je bežao kradom, govorio je da ide na muzičko ili negde i onda je peške išao iz Veternika trkom do sale i trčanje pa nazad. Tadija je prvi krenuo da trenira i onda Sloba posle za njim, a otac nije hteo da pusti Slobu na boks pa je on onda bežao. Išao je peške ili trčeći do grada i to mu je taman bio trening – priča Jakovljević u jednom dahu.

SPORTISTA VEKA, U VETERNIK JE DOŠAO KAO PREDSEDNIK

Naš sagorvornik kaže da je u Veterniku bila reka ljudi. Tadašnji gradonačelnik Jovan Dejanović tražio je da autobus u kom se Kačar nalazio dobije policijsku pratnju. Tako je i bilo, dva patrolna motocikla dopratila su šampiona do Veternika kako bi što pre stigao. Autobus je morao da se probija kroz hiljade ljudi koji su čekali zlatnog Slobodana.

– Jova je poslao autobus za Beograd da ode po Slobodana na aerodrom, to je bilo uveče oko 9-10 sati. Dva motocikla ispred sklanjaju sve kao da ide predsednik države. Novi Sad se dobro organizovao za doček – kaže Jakovljević dodajući da ovo ne čudi jer je kasnije početkom XXI stoleća, Slobodan izabran za sportistu veka.

Šampion nije mogao da prisustvuje prijemu nagrade, jer se tada nalazio u SAD-u i to sasvim opravdano. Njegova ćerka Milena tada je gradila tenisku karijeru i imala je bitan meč koji Sloba nije hteo da propusti, tako da je nagradu preuzeo po povratku u Jugoslaviju.

Kačari su inače sportska familija, najstariji brat Sreto Kačar čuveni je advokat, a bio je predsednik stonoteniskog kluba Novi Sad pre nego što je funkciju prepustio Danu Fracielu. Sretin sin Gojko uspešni je fubaler, koji je svojevreno igrao i za Vojvodinu, ali i za FK Herta Berlin, kao i za HSF Hamburg. Dok je sa reprezentacijom Srbije 2007. godine, osvojio drugo mesto na Evropskom prvenstvu.

Slobina ćerka imala je uspešnu karijeru u tenisu, a Tadijin sin Nenad izgradio je karijeru u vaterpolu.

Nikola Bilić