Na centralnom novosadskom Trgu slobode nekada se nalazila veoma poznata i posećena kafana „Zeleni venac“, koja se prvi put pominje još 1754. godine, kada je zabeleženo da je otvorena u kući kapetana Save Nikolića.
Zgrada je za ono vreme bila prostrana, sa tri sobe, dve komore i kuhinjom na spratu i kafanom u prizemlju. Obnovljena je 1769. godine, za tadašnjeg vlasnika Senatora Pouzija.
U kafani „Zeleni venac“ igrao se bilijar, koji je bio veoma popularan tih godina, pa su često organizovani turniri u ovoj igri. Osim toga, točila se kafa, a oko 50 gostiju moglo je da ruča na ovom mestu.
U Istorijskim arhivama Novog Sada Sačuvano je mnoštvo podataka o ovoj kafani, koja je bila jedna od najposećenijih u gradu. Kao i u svakoj drugoj kafani, bilo je tu raznih situacija, i onih smešnih i onih loših.
Budući da se u Novom Sadu oduvek nalazilo mnoštvo ugostiteljskih objekata, što bi se prosto narodski reklo, na svakom ćošku, samim tim je i konkurencija bila velika. Svaki od ugostitelja se trudio da ponudi nešto, zbog čega će privući što veći broj gostiju.
U vreme kada nisu postojali televizija, radio i bioskop, glavni izvor zabave za građanstvo su bili balovi. Budući da su balovi bili dobro mesto da se vidi i bude viđen, te sklope nova prijateljstva ili uspostave novi poslovni odnosi, ovaj vid društvenog života bio je posve veoma važan za Novosađane. Kako bi što više profitirali od ove društvene aktivnosti, ostao je sačuvan podatak da su svirci 1789. godine tražili da im se odobri da dva do tri puta nedeljno, sviraju „balsku muziku” u kafani „Zeleni venac”.
Očigledno je molba usvojena, budući da su zabave organizovane vrlo često do duboko u noć, što je samo po sebi stvorilo nove izazove.
Tako nam je iz 1792. godine do današnjih dana ostala sačuvana prijava Vasilija Čarnojevića, komandanta varoške straže, da su ga zlostavljali oficiri-poručnici: Nicki i Ronci, županijski prisednik Jovan Vojnić, komesar Gal i još neki iz društva, u krčmi „Zeleni venac”, kada je hteo da prekine zabavu u 11 sati uveče.
O politici se oduvek najviše diskutovalo u kafanama, a dnevno-političke teme su sastavni deo kafanskih razgovora. Vrlo često bi došlo do razmimoilaženja u mišljenju, a kada „čašica više“ pretegne, i do ozbiljnih incidenata.
Kafana „Zeleni venac“, kao jedno od omiljenih mesta za okupljanje starih Novosađana nije bila izuzetak od ovog nepisanog pravila. U vreme kada je u tadašnjoj Austrougarskoj monarhiji jačao nacionalni i verski identitet naroda i reč je mogla biti okidač za incident.
U “Zelenom vencu” se rodila misao i učinjen prvi pokušaj za osnivanje Srpske čitaonice. Pojedini gosti kafane, srpski rodoljubi su se pretplatili na “Skoroteču”, ”Narodne novine” iz Pešte i “Srpske novine” iz Beograda i ostavljali ih na stolu u gostionici, u koju je svakom bilo slobodno da uđe i da čita.
Ostao je zabeležen sukob koji se u ovoj kafani za Hristovdan 1832. godine dogodio između policijskog poručnika Karla Isekuca i građana Jovana Polita, knjižara Konstantina Kaulicija, advokata Andrije Pečenovića, Konstantina Nikolića, Aleksandra Kostića i Joakima Dimitrijevića.
Kako su kasnije učesnici incidenta izjavili, oni su bili izazvani od strane pijanog poručnika Isekuca, dok su mirno sedeli sa suprugama za stolom i više puta pevali „Mnogaja ljeta”.
Sa druge strane, Isekuc je tvrdio da su oni su na praznik slušali muziku Cigana, na taj dan zabranjenu, a na poziv Isekuca da se sa zabavom prekine, Polit se pobunio, napao ga i iscepao mu uniformu.
Spor se očigledno razvukao na nekoliko godina, jer u sačuvanim spisima iz 1836. godine postoji molba advokata Andrije Pečenovića i trgovca Jovana Polita, da se oslobode optužbe policijskog poručnika Karla Isekuca da su se pobunili i napali ga, te mu iscepali odelo.
Takođe, policijski poručnik Karlo Isekuc je, 1839. godine, podneo tužbu za uvredu časti i fizičku povredu, protiv knjižara Konstantina Kaulicija. Sva je prilika da je postupak još trajao kada je izbila Buna 1849. godine. Nažalost, epilog ove parnice nije ostao sačuvan do današnjih dana, jer je veliki deo spisa Magistrata izgoreo tokom bombardovanja Novog Sada 1849. godine.
Posle Bune, 1850. godine, tadašnji vlasnik kafane „Zeleni Venac“ Georgije Koda obraća se Magistratu za uverenje o njegovom materijalnom stanju.
Magistrat izdaje uverenje da je on imao kuću broj 841 pod šiltom „Zeleni venac” – u kojoj su bili kafana i dućan – i da je sve to za vreme bombardovanja izgorelo.
Hotel je bio znatno oštećen za vreme bombardovanja Novog Sada 1849. godine, pa je obnovljen 1852. godine. Tada su izvršeni obimni radovi, pa je u znatnoj meri proširen, te je dobijeno čak 20 gostinskih soba, četiri štale, dva magacina i podrum.
Međutim, pred kraj 19. veka, ova zgrada je u velikoj meri izgubila stari sjaj, a gosti su počeli da je zaobilaze, pa je srušena i na njenom mestu se odmah pristupilo izgradnji novog zdanja.
Gradnja novog velikog i luksuznog hotela na ovom mestu je završena 1893. za vlasnike Emerliha i Reginu Majer, pod imenom „Grand hotel Majer“. Tu će 25. novembra 1918. godine, u velikoj sali hotela biti održana Velika narodna skupština prisajedinjenja Vojvodine Srbiji, ali to je već druga priča.
Ta zgrada i danas stoji na Trgu slobode u Novom Sadu, a u njoj se nalazi sedište jedne banke.
Novosadska kafana „Zeleni venac“ se odavno preselila u istoriju i danas živi u starogradskim pričama.
Gradske info
