Posle više meseci gomilanja trupa i brojnih poricanja da se bilo kakva invazija sprema, ruski predsednik Vladimir Putin objavio je 24. februara da pokreće “specijalnu vojnu operaciju za demilitarizaciju i denacifikaciju” Ukrajine.
Ali, ako je Putin očekivao brz i lak blickrig sa malo ukrajinskog ili međunarodnog otpora – kao prilikom invazije na Кrim osam godina ranije – doživeo je razočarenje. Rat je rezultirao nezapamćenim sankcijama za Moskvu, podnošenjem zahteva za članstvo u NATO-u Švedske i Finske i porastom cena goriva i hrane u zemljama hiljadama kilometara od zone sukoba.
Sada, nakon 100 dana rata, ruska ofanziva u Ukrajini počinje da izgleda koherentnije, ali i dalje nema jasnog pobednika na vidiku. Ruske snage su obezbedile kopneni most između Кrima i regiona Donbas, koji će Ukrajincima biti teško da oslobode — ali isto tako teško i Rusima da pacifikuju. I posle poraza oko Кijeva i severnih gradova, Кremlj se otvoreno obavezao na osvajanje čitavog Donbasa, gde tvrdi da etnički Rusi moraju biti “zaštićeni od nacista”.
Ukrajinske oružane snage su sprovele izuzetno uspešnu dinamičnu odbranu u prva tri meseca sukoba, ne držeći statične linije, već gađajući ruske snage na tačkama najveće ranjivosti i napadajući ih kada i gde je to zaista bilo važno, poput aerodroma Gostomel u blizini Кijeva, oko grada Nikolajev koji je kapija za Odesu, ili preko ruskih komunikacionih linija severno od Harkova.
Putinova taktika “parnog valjka”
Dokumentovani gubici opreme na obe strane ne pokazuju stvarne razmere, ali ipak pričaju dramatičnu priču. Gubici ruske opreme sada premašuju 4.000 komada, uključujući preko 700 tenkova i 400 oklopnih borbenih vozila. Potvrđeni gubici Ukrajine su trenutno manji od 1.100, uključujući manje od 180 tenkova i oko 82 oklopna borbena vozila.
Gubici ruskog ljudstva do danas se procenjuju na najmanje 15.000 mrtvih, a po nekim podacima broj ranjenih se kreće između 45.000 i 60.000. To je više od trećine prvobitne sile koju je Rusija poslala na front.
Key takeaways from today’s (June 1) Ukraine war update from @TheStudyofWar and @criticalthreats (verbatim as they appear in the update). (2/3) pic.twitter.com/0Fmo5haYNL
— Katherine Hersch (@ThatKHersch) June 2, 2022
Ukrajinski gubici poslednjih nedelja rastu brže i sada se generalno veruje da su na oko 60 odsto ruskih. Po svim dostupnim pokazateljima, jasno je da je Ukrajina do sada dobijala bitku protiv deset puta većeg suseda. Međutim, u protekloj nedelji Kijev je ublažio ton trijumfalnog prkosa. Ukrajinske snage se sada u Donbasu suočavaju sa ruskom taktikom “parnog valjka” koja podrazumeva maksimalni pritisak na ukrajinske gradove.
Pod isključivom komandom generala Aleksandra Dvornikova, Rusi su naučili da koncentrišu svoje snage u mnogo manjim geografskim oblastima kako bi stvorili ogromnu vatrenu moć i formacije oklopnih trupa širom Luganska, manje od dve oblasti Donjecka.
Pošto su pre nekoliko nedelja opkolile grad Severodonjeck sa tri strane, čini se da su ruske snage sada veoma blizu zatvaranja obruča na četvrtoj, gde su Ukrajinci pokušavali da zadrže liniju snabdevanja široku oko 15 kilometara. Čini se da su ruske snage takođe blizu prelaska reke Severski Donjec kako bi se povezali sa trupama koje se polako kreću severno od Popasne i južno od Limana. Ako se ove jedinice udruže iza ukrajinskih brigada, mogle bi da ih zarobe uz reku, u zamci između sebe i, kako se nadaju, ruskih snaga koje napreduju zapadno od Severodonjecka.
Кritičan trenutak
Ukrajinski generali se suočavaju sa izborom od kojeg svi komandanti strepe. Ako nastave borbu u Severodonjecku, što takođe znači da moraju da drže otvorenim džep oko svoje četiri brigade zapadno od reke, rizikuju da ih sve izgube. Ako se, pak, povuku na zapad do odbrambenih linija na brdima oko Кramatorska i Slovjanska, to znači da odustaju od svog poslednjeg uporišta u Lugansku.
Rusija bi mogla da osvoji Lugansk, ali neće osvojiti Donbas sve dok ne zauzme i veću oblast Donjeck. Severodonjeck je možda poslednji grad koji Ukrajinaci drže u Lugansku, ali Кramatorsk i Slovjansk su strateški važniji za osvajanje čitave istočne regije.
Dakle, povlačenje iz Severodonjecka je težak izbor, ali bi mogao da ide u korist Ukrajine ako ruske snage okupiraju Lugansk, a zatim budu potisnute ispred Кramatorska i Slovjanska.
Putinu je potreban brz vojni rezultat i on je svestan koliko i svi ostali da će i broj vojnika i oružja polako preći u korist ukrajinskih snaga ako se rat oduži. Sa vojskom koju je obučio NATO i kadrom rezervista prekaljenih u borbi, Ukrajinci će uskoro imati oko 400.000 vojnika spremnih za teren, uz podršku još 600.000 njih koji bi se nakon obuke integrisali sa snagama Teritorijalne odbrane.
Američki predsednik Džo Bajden je obećao da će uložiti 40 milijardi dolara u ukrajinske ratne napore i Kijevu poslati dugo priželjkivane raketne sisteme dugog dometa, a očekuje se da će zalihe oružja nastaviti da pristižu i iz drugih zapadnih zemalja.
Osim ako ne proglasi opštu mobilizaciju, Putin može da računa na mirnodopsku armiju od 280.000 vojnika. Takođe, Moskva se sve više oslanja na svoje starije zalihe opreme, dok pretražuje svet u potrazi za komponentama od kojih se pravi oružje, jer njene fabrike trpe posledice međunarodnih sankcija. Prema sadašnjim trendovima, ruske snage će do jeseni biti nadjačane i nadbrojane. A nove jedinice ruskih regruta neće se pojaviti na bojnom polju sve dok ne prođu dva meseca osnovne obuke i pet do šest meseci specijalističke.
Ako Ukrajinci uspeju da spreče Putina da ostvari brzu pobedu — verovatno praćenu mirovnom ponudom i pritiskom na saveznike Kijeva — ili trenutni uspeh Rusije nekako uspore do jeseni, onda će postojati šanse da rat preokrenu u svoju korist. Кijev odlučno govori o povratku teritorije koja je okupirana od februara, a možda čak i nešto od one koja je okupirana 2014.
Takve nade, međutim, zavise od sposobnosti ukrajinskih snaga da sprovedu seriju strateških ofanziva na jesen. Ali uspešne odbrambene operacije ne evoluiraju prirodno u glavne ofanzivne strategije bez velike reorganizacije.
Napad je teži od odbrane
Da bi krenule u stratešku ofanzivu, ukrajinske snage bi morale da izgrade svoju artiljeriju kako bi nadmašile artiljeriju svog neprijatelja. Ukrajincima je potrebno daleko više zapadnih višecevnih raketnih sistema (MLRS) sa dometom od oko 300 kilometara, što je tehnologija ključna za moderne kopnene ofanzive.
Morali bi da restrukturišu svoje borbene formacije i daju veći prioritet oklopnim jedinicama, ako i da zadrže svoj snažan sistem komandovanja i kontrole, menjajući način razmišljanja o vojnoj komandi sa “nacionalne odbrane” na “strateški napad”.
Iznad svega, ofanzivne kopnene operacije su izuzetno teške bez nadmoći u vazduhu. Ukrajinski kopneni sistemi protivvazdušne odbrane i njene preživele vazduhoplovne snage su se izuzetno dobro snašle u borbi sa vazdušno nadmoćijim Rusima. Ali, uskratiti kontrolu vazdušnog prostora neprijatelju i uspostaviti je za sebe, dva su različita zadatka.
Ukrajincima bi bilo potrebno mnogo više raketa, aviona i pilota ako žele da uspostave vazdušnu superiornost na jugu i istoku svoje zemlje sa toliko ruskih vazdušnih baza i mobilnih raketa nalazi blizu granice. Kako sada stvari stoje, upravo bi to mogla biti Ahilova peta ukrajinskih ambicija da povrate teritoriju u Donbasu.
