ALEKSA GRUBEŠIĆ: ZLOUPOTREBA TRAGEDIJE U POLITIČKE SVRHE

U samo dva dana u Srbiji su se odvili nezapamćeni zločini. Milion je faktora koji su mogli da utiču na to da se dva mlada čoveka upuste u tako težak masakr koji je za posledicu imao ukupno 17 žrtava i 21 ranjenu osobu, od kojih su većina deca i maloletnici. I dok stručnjaci i zabrinuta javnost pokušavaju da proniknu u to šta je bio motiv učenika osnovne škole, a zatim i mlađeg punoletnika, da vatrenim oružjem života liše nekoliko mladih i nedužnih života, određeni ljudi koriste ove nesrećne događaje za stvaranje političke platforme i svoje dalje delovanje.

Prošlo je više od nedelju dana od tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i istina polako izlazi na videlo, a sve pretpostavke i nagađanja počinju da blede. Pomno sam pratio društvene mreže i medije od samog događaja i minulih dana, i zaključio da su se većina stvari koje su ljudi pisali ispostavile kao netačne. Ako su istiniti navodi medija da je zločin maloletnog Kecmanovića temeljno pripreman, da je priprema trajala gotovo mesec dana, da je postojao detaljno iscrtan plan samog zločina, da je maloletnik dugo obučavan za rukovanje vatrenim oružjem, da je isti pretraživao odredbe krivičnog prava i bio svestan da nije krivično odgovoran kao dete, odnosno pre navršene 14 godine, i naposletku, ako su istinite tvrdnje da kod njega ne postoji kajanje, da je taj zločin izvršio potpuno mirno i hladnokrvno i da sada traži da ga puste uz pitanje „da li sam na društvenim mrežama car“, onda kao laik moram da zaključim da se radi o iskonskom zlu. Potpuno iracionalnom zločinu i zločincu koji teško može da se objasni nekim spoljnim faktorima, ili je tih faktora mnogo.

Na psiholozima je da u narednom periodu daju stručnu ocenu da li neki spoljni faktori mogu da utiču na to da jedno dete počini ovakav zločin ili se radi o nečemu što je unutar pojedinca, što je često neobjašnjivo i graniči se gotovo sa demonskim. Ponavljam, ako su iskazi koje u medijima čitamo istiniti i ako kod tog deteta zaista ne postoji kajanje, a postoji svest o zločinu i potpuni umišljaj stvoren temeljenim planiranjem, onda se suočavamo sa nečim potpuno novim što može da se poredi samo sa fiktivnim likom Majkla Majersa iz „Noći veštica“.

Lično sam ljubitelj horor filmova i pogledao sam gotovo svaki ozbiljan i popularan horor film, u kojem je nasilje neizostavan faktor, ali to nije uticalo na mene da postanem nasilnik ni manijakalni ubica, niti da stvorim karakter kojem odsustvuje empatije. Nasilja se gnušam, ne sećam se kada sam i da li sam se uopšte potukao i nekom naneo povredu bilo koje vrste (van sporta naravno), a kamoli upotrebio bilo koju vrstu oružja. Odgovorno tvrdim da ne postoji medijski i filmski sadržaj koji samostalno i izolovan od drugih faktora može od vas da prouzrokuje zločince kakvi su postali dečak iz Beograda i mladić iz Mladenovca, već da je uvek posredi više faktora koji direktno utiču. Međutim, pojavljuju se ovih dana politički činioci, među kojima su i ljudi potpuno antidržavno nastrojeni, koji uzrok za pomenute zločine traže u Vladi Republike Srbije i predsedniku države i lično njih krive za tragediju, gotovo i ne pominjući same vinovnike tih gnusnih zločina u osnovnoj školi na Vračaru i u Mladenovcu.

Ako već može da se govori o odgovornosti Vlade i Ministarstva prosvete koje je nadležno za školska pitanja i obrazovanje, onda je to zato što nije učinjeno više na pitanju sprečavanja i suzbijanja vršnjačkog nasilja. Vršnjačkog nasilja kojeg je žrtva konstantno bio četrnaestogodišnji Aleksa Janković, dečak koji je sebi oduzeo život zbog kontinuiranog nasilja koje je trpeo, na jučerašnji dan 2011. godine. Ko je tada bio na vlasti pitam se? Da li je snosio ikakvu odgovornost i da li je neko zbog smrti mog imenjaka organizovao proteste kakvi se danas organizuju? Odgovor znate.
Uprkos prvobitnim navodima da je maloletni Kecmanović bio žrtva vršnjačkog nasilja i da je to potencijalni uzrok njegove reakcije, ispostavilo se da je i ta verzija potpuno netačna. Ispostavilo se, štaviše, da počinilac zločina nije bio žrtva nasilja, ignorisanja ni zapostavljanja i da je bio odličan učenik zavidnog imovnog stanja. U konkretnom slučaju, dakle, nema reči o neposrednoj odgovornosti Ministarstva prosvete u smislu ignorisanja vršnjačkog nasilja jer isto u konkretnom slučaju nikada nije ni prijavljeno. Uprkos tome, resorni ministar Branko Ružić podneo je nepozivu ostavku, pod pritiskom dela javnosti i činjenice da neki ljudi za sve negativno što se desi u Srbiji krivicu traže u nekom drugom, ili nečemu drugom, a nikada u sebi, stvarima koje lično rade i tom „mikro nasilju“ koje često i sami emituju.

Zahtevi tog dela javnosti, koji se ogleda u nekim opozicionim političkim partijama (mahom pro-zapadne i evroatlantske orijentacije), nastavili su se inicijativom za smenu Saveta REM-a, oduzimanjem nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi, smenom ministra policije Bratislava Gašića i smenom šefa BIA-e Aleksandra Vulina, kao i zahtevom za hitno zasedanje Narodne skupštine „na kojem bi se se razmotrila odgovornost republičke Vlade i bezbednosna situacija u zemlji“.

Narodni poslanik Vladeta Janković je gostujući na N1 istakao kako i jedan od zahteva mora da bude da nacionalnu frekvenciju dobiju i ta televizija, kao i Nova S. Janković je tako u prvi plan istakao suštinu ovih protesta i zloupotrebe, a to su mediji. Poenta je da nacionalnu frekvenciju izgube Pink i Hepi (koji uzgred već tri godine unazad ne emituje rijaliti „Parovi“, rijaliti koji je osnovna zamerka dela opozicije) i da istu dobiju mediji čije je izveštavanje u većem delu upereno protiv nacionalnih i državnih interesa Republike Srbije.

Pritom niko od njih ni ne pominje potencijalnu odgovornost muzičkog kanala „IDJVideos.TV“ koji je jedan od najpopularnijih JuTjub kanala među decom i tinejdžerima, sa ukupno 3,75 miliona pratilaca i oko 7 milijardi pregleda! A radi se o muzičkoj produkciji koja je u vlasništvu „Junajted grupe“ (The United Group) čiji je osnivač i vlasnik medijski magnat Dragan Šolak.

Poznato je da su deca i tinejdžeri najveći konzumenti ovog kanala na kojem se promovišu spotovi i muzika koja veliča sve moralno i društveno neprihvatljive vrednosti među kojima su droga, kriminal, skupi automobili, bahato ponašanje itd. Deca u velikoj većini ne gledaju rijaliti, niti gledaju političke i druge sadržaje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ali zato odrastaju uz sadržaj koji se plasira na platformi poput IDJ TV koja nema veze sa vlastima. To verovatno nigde nećete čuti na N1 i Novoj S koje su takođe deo te „Junajted grupe“.

Da argumenti u prilog zloupotrebi budu veći, napraviću jedno poređenje sa sličnom tragedijom koja je zadesila Srbiju pre 16 godina. Jula meseca te 2007. godine, Nikola Radosavljević iz sela Jabukovac učinio je stravičan masakr ubivši devet osoba i ranivši dve. Budući da je ubica, koji se i danas nalazi na lečenju u zatvorskoj psihijatrijskoj ustanovi, tvrdio da je bio pod uticajem crne magije, ovaj masakr je bio inspiracija za domaću seriju „Crna svadba“ iz 2021. godine. Ali svakako nije bio povod tada najjačoj političkoj opciji, Srpskoj radikalnoj stranci, za masovne proteste, zahteve za smenama i ostavkama i blokadom saobraćajnica koje se najavljuju za sutra. Iako su radikali imali stranačku infrastrukturu (mnogo jaču nego što ima celokupna današnja pro-zapadna opozicija) da izvedu ovako nešto, imali su i svest da se takve stvari prosto ne rade i da tragediju ne treba zloupotrebljavati, već predložiti rešenja da do nečeg sličnog više nikada ne dođe.

Ne bi me čudilo da ovaj tekst dobije i nastavak budući da su novi protesti, povodom nečega za šta vlast nije i ne može biti odgovorna, zakazani za danas u Novom Sadu i sutra u Beogradu, a delovi opozicije potpuno zloupotrebljavajući tragičnu situaciju najavljuju i radikalizaciju u petak ukoliko se njihovi zahtevi ne ispune do tada. Jedino se nadam da se neće posegnuti za nečim sličnim 5. oktobru, a što najavljuje jedan od organizatora protesta i narodni poslanik Demokratske stranke Srđan Milivojević, tako što poredi Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića uz otporaški slogan „Gotov je“. Jer vlast ne sme da se menja na bilo koji način osim izbora.

Autor: Aleksa Grubešić