Priču o nepravednom bombardovanju našeg grada i države od strane “svetskih policajaca” iz NATO pakta, na Fejsbuku je podelio naš sugrađanin Mario Stošić.
Mario, tada osmogodišnjak, dane je provodio na keju, nije išao u sklonište, nastave u školi nije bilo, svojim dečačkim očima gledao je kako pred njim nestaje grad koji voli.
Prenosimo Vam priču u celosti:
Imao sam 8 godina kada je počelo. Novi Sad je naravno fasovao prvi, mislim da su gađali Majevicu, šta li već, jebem li ga. Nisam znao šta se dešava, ali sam po ukućanima ostio da nešto nije u redu. U tom trenutku nisam još ni znao šta znači ta reč “bombradovanje”. Postalo mi je jasnije u više navata kada su počeli da “sipaju” po planiranim destinacijama nama na očigled. Skloništa smo izbegavali. Ćalac je imao tu neku svoju osobenu politiku “Ma bolje da me odmah sastavi, nego da me živog zatrpa u podrumu!” koju smo i mi ostali ubrzo prihvatili. Možda smo eventualno jednom sišli u neki komšijski prljavi podrum. Školska nastava je bila otkazana istog trenutka, pa smo većinu vremena provodili na Keju, gledajući kako nam građevine nestaju pred očima. Most Slobode, Žeželj, toranj na Vencu, rafinerija… Današnje kolege koje su tih dana išle kući iz zgrade radio televizije, ne znajući hoće li sutra ponovo imati priliku da pređu za grad tim istim mostom, ili dođu u tu istu zgradu. Varadinski most su skenjali prvog aprila, rano ujutro. Majku su par sati kasnije uveli u operacionu salu na ranije zakazanu intervenciju. Nije znala ni da li smo živi, kao ni mi hoće li ona preživeti. Loša prvoaprilska šala te godine! Za Đurđevdan smo sedeli kod naših, na ručku uz priredbu vidljivu kroz prozore i terasu. Lusteri se ljuljaju dok se u pravcu Detelinare vide komadi zemlje, armature, betona kako lete više desetina metara u vazduh. Nismo se nešto previše ni iznenadili. Postala nam je svakodnevnica…
Kej da može da priča, valjda bi vam rekao da više ljudi na gomili nije video, nego tih dana! Milsim da su se te godine Zmajeve Dečje Igre upravo baš tamo odžale. Čini mi se da sam osvojio i neku kutiju bombona ili tako nešto. Narod nasmejan, protestvuju, nose transparente, motaju duvan, žicaju pljuge, grickaju semenke. Stariji narod prepričava dogodovštine iz prethodnih ratova sa sve osmehom na licu. Dešavanje danas poznatije pod terminom “Ne jebu živu silu!”. Valjda nas gledaju od gore i misle “Gle ove, mi sipamo po njima, a oni se smeju!” Kažu za nas sa ovih prostora da smo malo ćaknuti narodi. Tih dana, da nismo prebacili na zajebanciju, valjda bi poludeli od straha, paranoje, neizvesnosti, čega već… Možda sa tim osmehom izledamo malo retardirano, ali smo i dalje čitavi. Sećamo se svakog objekta, svake bombe, svake žrtve, svakog deteta ponaosob, svih imena kojih više nema. Oprostićemo vam. Zaboraviti nećemo!
Mi ćemo samo dodati:
ZABORAVITI NEĆEMO, DECU VAM NISMO OPROSTILI!
Autor: nsuzivo.rs
