Novosađani vole pesmu i kafanu, a u nekima od njih su se stvarale umetnosti, pisale pesme, igrale predstave, lumpovalo i razgovaralo o dubokoumnim temama.
Bilo je i bordela, kako je zabeležio naš poznati pisac Vasa Stajić. Bile su to javne kuće u kojima su na vratima sedele žene “lakog morala” i bestidno se cerekale umiljavajući se prolaznicima, mladim vojnicima i pijanicama.
Sve te gostionice koje su bile mesto okupljanja raznog sveta, od advokata, pravnika, trgovaca do pisaca i takozvanog “nižeg sveta”. Kafana kao institucija bila je kultno mesto gde su svi postajali donekle slični, kada uđeš u kafanu više nije važno ko si i čime se baviš – u kafani su svi prijatelji uz pesmu i rakiju.
Neke od najpoznatijih novosadskih kafana bile su “Kamila”, koja se nalazila na uglu današnjih ulica Miletićeve i Jovana Subotića, zatim “Bela lađa”, a neizostavna stanica je svakako bila i kafana “Linda”.
U ovim bircuzima društvo se “frljalo” šalama i anegdotama koje su se iznova prepričavale. Nadigravali su se ko je duhovitiji, a ko veći veseljak.
Ukoliko se vratimo u sadašnjost, duh kafane idalje je prisutan u Srpskoj Atini, mada se taj kult odlaženja u kafanu i bančenja boema dosta “izlizao”. Ipak, kafane kao što su “Rujna zora”, koja se nalazi kod Riblje pijace, još uvek neguje tradiciju kariranih stolnjaka. Takođe, ko voli da ode na muziku, kako se to kod nas kaže, vrata “Mitinog Sokačeta” širom su otvorena. Tu je i “Kafana kod Čika Jove” koja je Novosađanima prva asocijacija na ovaj pomen.
One su bile nosioci veselog duha, družbe i slobodne misli jednog prošlog vremena koje se možda donekle ugasilo, ali kafana u našem narodu još uvek živi, samo na malo drugačiji način.
Milica Šolaja
