Nenad Blagojević novinar portala Priče sa dušom posetio je Novi Sad i tom prilikom na bajkovit način opisao naš grad. Njegovo viđenje Novog Sada vam prenosimo u celosti.
Dok se divim stilovima kojih retko gde ima na jednom mestu – neorenesansi, neobaroku, neogotici, romantizmu i secesiji, mirisi ukusnog kolača kurtoš kalaša i kuvanog vina mame me iz svojih drvenih kućica sa Trga slobode, baš kao i suveniri u obliku kibicfenstera, prozorčića sa kojih su neudate devojke krišom oka pratile ko prolazi ulicom.
Bude tu i vinara sa Fruške gore, dobrog sira, domaćih kolača, a pre svega, štrudli s makom. Kad na instagramu objavim fotku te jedne domaće, vojvođanske rolne (sa više maka nego testa), ona dobije više lajkova nego božićno drvo sa severa Francuske! A tek kitnikes – “sir“ od dunja. Pa, društvene mreže eksplodiraju.
Dok pripremam plan obilaska grada, grickam perec kupljen u čuvenoj istoimenoj pekari nedaleko od rimokatoličke crkve.
Uz taj proizvod od testa u obliku broja 8 tradicionalno moram da počnem svoj boravak u Novom Sadu i svaki put se pitam zašto ga nazivaju perec, a ne pereca. Ali, Novi Sad je to.
Miloš Dunjić, moj vodič, priča mi kako su nekad ulice dobijale imena po zanatlijama koje su u njima radile. Postojala je Ćurčijska ulica, odnosno sokak, po majstorima za odevne predmete od kože, pa Kazandžijska, Lebarski sokak, ali i Lončarska, koja i danas postoji.
Na moje pitanje gde je ulica Pletilja moj vodič Miloš me vodi u jedan skriveni kutak, tačnije u Dunavsku ulicu, u pasaž broj 23 u kojem stvaraju umetnice iz Udruženja žena Ručni rad.
Tamo je sve napravljeno ručno, od domaćih materijala, pleteno, štrikano, vezeno. A Vesna Lješić mi pokazuje mađarski i kosovski vez, kao i motiv “Dunavskog cveta“ na koji su posebno ponosne Vojvođanke. Štrikana kapa ili šal – idealan su poklon iz Novog Sada, napravljen baš ovde kraj Dunava i ljubavlju i iskustvom umetnica protkan.
Lepo piše u jednom od novosadskih barova da “radost ne možeš da falsifikuješ“, a ona je svuda po Novom Sadu. Pronalazim je u suvenirnicama.
Na putu do jednog novog mesta sa simbolima ovog grada u Pašićevoj ulici, zastajemo kraj rodne kuće Marije Trandafil (devojačko Popović), poznate dobrotvorke i veleposednice.
“Cilj je preživeti brodolom, odnosno opstati na ostrvu i u jednom trenutku ga napustiti. Kada svaki igrač odigra po jedan potez, tada se računa da je prošao jedan dan. Oni skupljaju hranu i vodu, idu na pecanje tako što izvlače loptice iz jedne kesice i dobijaju odgovor koliko riba su upecali, prave splav, idu u šumu, nailaze na prepreke, a najhrabriji plivaju do olupine od broda i eventualno nešto donesu odande. Ako na kraju dana nemaju dovoljno vode i hrane, neko mora da bude izbačen, o čemu odlučuje plemenski savez. Igra traje od 45 minuta do nekoliko sati, kada igrači svakako zaborave na svoje telefone”, objasnio je Viktor.
Tu kuću na raskrsnici Pašićeve i Grčkoškolske, u kojoj je danas optičarska radnja Novosađani nazivaju “Kuća kod ikone“, zbog ikone apostola Petra i Pavla. Marija je učinila dosta dobrih dela, pomogla novosadskoj gimnaziji, osnovala fond i podigla zgradu za sirotište, u kojoj je danas sedište Matice Srpske, a odlikovana je i ordenom Crvenog krsta.
Vodič mi priča i o drugim znamenitim ženama koje su rođene u Novom Sadu ili ih je život ovde doveo. Dodaje da su u Dunavskoj ulici stanovale poznate srpske glumica Sofija Vujić i Milka Marković, koja je ostala upamćena i kao prva žena rediteljka u Srbiji. Obe umetnice su, pored drugih pozorišta, najveći deo karijere napravile u Srpskom narodnom pozorištu.
Nezaobilazna je i priča o Ilki, odnosno Jeleni Marković, prvoj srpskoj atentatorki koja je 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pokušala da ubije kralja Milana Obrenovića. Ilka je promašila, kuršum je sačuvan, a kralj je naredio da se optoči dragim kamenjem kako bi ga koristio kao iglu za kravatu.
Stižemo do suvenirnice u Pašićevoj ulici. Srebrne kašike sa grbovima, varjače, drvene kašike, neobičan sat, narodna radinost Slovaka, jastučići od bilja, domaći sapuni. Dočekuje nas Daniela Pavelka, prevodilac koja je sa svojom drugaricom Milicom, bankarkom po zanimanju, napravila ovaj raj ručnog rada i šarenila.
Želele su da sve bude autentično, originalno i na lepoj lokaciji. “Retko, a kvalitetno“ njihov je moto. Okrećem se oko sebe i svuda vidim svilene bombone, organske džemove, bermet…
Na policama su: “piktomanija“ koja se igra simultano, sa pojmovima na karticama koje treba u jednom trenutku na svoj način nacrtati, čuvena “jenga“, dinamične “asocijacije“, strateška igra “izgradnja svetskih čuda“, ali i veoma tražen “cosmic encounters“.
“Ona postoji već više od 20 godina, mnogo je poznata i ima ogroman broj mogućnosti o tome kako može da se igra. Kartice i super heroji su uvek tu, a nikad se ne zna na koji način će neko odigrati potez”, zaintrigirao nas je Viktor.
Pošto u Novom Sadu degustiranju hrane nema kraja, posle obroka u mom omiljenom restoranu Fish & zeleniš, nastavljam sa obilaskom poslastičarnica, u potrazi za kolačima sa dušom.
Iz vitrine najstarije poslastičarnice Carigrad doziva me šomloi galuška (Šomloi je oblast u Mađarskoj, a galuška je testenina), kolač sa piškotama, kremom od vanile, suvim grožđem, ananasom i čokoladom i šlagom. Fotografišem ga i obećavam da ću ga probati naredni put. “Čuvam se“ za kasnije.
Kažu da je ovde nekada bio centar okupljanja i da su se šetajući se korzom, odnosno štraftom, ljudi zaustavljali da bi, uz čašicu razgovora, popili po jednu špricer bozu. Čujem da se ovde nekad jeo čuveni “čelik kolač“, ali da ga sada nema.
Saznajem da jedino Novi Sad ima tortu po imenu naše poznate glumice Mire Banjac, pa nastavljam do drugog čarobnog mesta u kojem vreme teče polako.
Pre toga idem da pogledam Zbirku strane umetnosti, depandans Muzeja grada Novog Sada, kao legat doktora Branka Ilića. Tu možete pogledati njegovu kolekciju koju je godinama stvarao, a u kojoj su likovna dela koja predstavljaju evropske umetničke škole od 15. do 20. veka. Među njima se ističu slike italijanskih, holandskih, flamanskih i francuskih majstora (Sebastijano Riči, Đovani Batista Lanđeti, Aleksandro Manjasko, Sebastian Burdon, Piter Klez…).
Doktor Ilić je bio ginekolog, nije imao dece, a kompletnu kolekciju pred smrt je poklonio gradu Novom Sadu i pokrajini na trajno staranje.
Pažnju mi je privukao i jedan krevet, neobičan primerak stilskog maneštaja, kojeg je doktor Ilić kupio od jedne porodice u Sloveniji. Oni su ga prethodno kupili u austrijskoj kući Doroteum u Beču, a nekada je pripadao čuvenoj porodici Večera iz koje potiče grofica Marija Večera grofica, ljubavnica Rudolfa Habzburškog. Njih dvoje su posle samoubistva postali poznati kao “habzburški Romeo i Julija“.
Sat iz 1771. godine je državnički poklon, kupljen posle Drugog svetskog rata u Beogradu. Veruje se da je bio na srpskom dvoru, ali nije utvrđeno da li su njegovi vlasnici bili Karađorđevići ili Obrenovići.
Izlazim iz muzeja i produžavam pešice do poslastičarnice Vremeplov. Treba mi petnaestak minuta od Trga slobode.
Već znam šta ću da jedem. Uostalom, došao sam u Novi Sad da probam tortu “Mira Banjac“. Konobarica mi objašnjava da je gospođa Mira ovde redovan gost, da je za njen 80. rođendan naručila čokoladnu tortu od 80 kilograma i da je posle toga vlasnik poslastičarnice pitao da li može ubuduće da koristi njeno ime u meniju kolača. Ona se složila sa tim, i od tada je njena imenjakinja u meniju ove poslastičarnice.
Neću vam otkriti sastav ove poslastice, ali ću reći da je to čokoladno parče baš veliko i da je namenjeno vrsnim sladokuscima. U suprotnom, podelićete ga sa dragom osobom.
Pred polazak kući, vraćam se u centar i kupujem poklone: kutiju svilenih bombona, flašicu bermeta, drvenu varjaču i jastučić sa slovačkim vezom. Misleći da sam posle 12 sati boravka u ovom gradu postao Novosađanin, poštujem lokalna pravila, čitam da na zidu jednog kafića piše “Gde žuriš? Dođi na kafu“ i sedam za sto.
Naručujem kafu, uz koju dobijam rum kuglu, a one me greju pre nego što uhvatim autobus za Beograd.
Izvor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
