Badnji dan najavljuje jedan od najvećih hrišćanskih praznika Božić. On predstavlja poslednji i najstroži dan božićnog posta, a ujedno predstavlja i veliku sreću jer je to dan pre Hristovog rođenja. Badnji dan je ime dobio po Badnjaku, hrastovom drvetu, koje se na taj dan seče i pali. Mnogi običaji vezani za ovaj dan su paganski, ali je crkva pokušala da im prida hrišćanska obeležja. Običaji za Badnji dan su se vekovima prenosili.
Glavno obeležje je Badnjak koji se seče tog jutra, a hrast za Slovene predstavlja sveto drvo. Mnogi od običaja su vremenom zaboravljeni, a takođe se i razlikuju od mesta do mesta, ali postoje i oni koji su svima zajednički ili slični. Na primer loženje badnjaka je povezano sa ognjem i ognjištem i to je središnji element ovog praznika. Simbol je rađanja novog sunca, a mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a varnice koje bi izbile iz plamena najavljivale bi rod i prinos.
Odlazak u badnjake
Odlazak u seču badnjaka ispraćen je pucnjima iz pušaka i prangija. Ranom zorom, muškarci kreću, a najčešće otac i sin, da pronađu i donesu kući badnjak. Zavisno od kraja biraju se različiti badnjaci, pa tako u istočnoj Srbiji biran je cer, a zapadnoj hrast ili bukva.
Broj badnjaka takođe zavisi od kraja u kojem se seče, negde se seče jedan, dva ili tri badnjaka, ali postoje i mesta u kojima se seče čak devet. Postoji i pravilo da se donosi onoliko badnjaka koliko ima muških članova u porodici. Uglavnom se sekla jedna grana drveta koja se cela donosila kući pa se onda delila na više delova.
Pre sečenja drvetu se nazove „dobro jutro“ i čestita mu se praznik i moli se da podari porodici sreću i zdravlje. Potm se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima običaj je da mu se daruje kolač koji je posebno umešen za tu priliku. Drvo se takođe ne sme dodirnuti rukama, pa onaj koji seče drvo mora nositi rukavice. Pravilo je da se drvo zaseca sa istočne strane jer mora pasti na istok. Takođe bi ga trebalo oboriti sa najviše tri udarca, a ukoliko ne padne posle toga onda se kida rukama, kako se drvo ne bi mučilo.
Prvi iver koji se odvaja od badnjaka je takođe imao određenu moć. Pazilo se da on ne padne na zemlju, pa zato u badnjake ide još jedan muškarac koji bi trebalo da uhvati ovaj iver. Verovalo se da bi se stavljanjem prvog ivera u karlicu pomoglo da se skuplja kajmak debeo kao iver, ili ako se stavi na košnice, pčelama neće moći niko da naudi. Takođe se stavljao i u vodu koju su pili oboleli radi ozdravljenja.
Kada domaćin donese badnjake, prisloni ih na kućni zid i tek ih sa prvim mrakom unosi u kuću i stavljaju na ognjište. Dok su muškarci još u šumi u kući se sakriju tronošci, vretena i kudelje, igle i metle. Nakon donošenja badnjaka kolje se božićna pečenica, a to je obično prase ili ređe jagnje. To je žrtva za novo leto što je ostalo još od starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.
Badnje veče
Najveći broj rituala obavlja se tokom večeri. U toku dana domaćica je već u neko sito stavila različite vrste žitarica, suvog voća i jabuka i sve se to postavlja u vrhu stola na kojem se večera. U nekim krajevima se sito stavlja ispod stola, a u nekim pored ogništa. Tim žitom se posipa badnjak, slama i polažajnik.
Pred veče domaćin unosi badnjak u kuću , kucajući na vrata, a ostali ukućani ga pitaju „Ko je?“. On im odgovara da badnjak dolazi u kuću i pozdravlja ukućane sa „Srećno vam Badnje veče“, na šta mu oni odgovaraju „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.
Dok nosi badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a ostali ukućani idu za njim i oponašaju zvuk pilića. On obilazi svaki ugao doma bacajući u svaki po jedan orah što se smatra žrtvom precima. Preostali orasi i lešnici se stavljaju u slamu ispod stola i najčešće se jedu sa medom, dok orahe iz uglova niko ne uzima.
Nakon unošenja badnjaka, domaćin unosi i slamu koju rastresa svuda po kući, a najviše na mesto gde će biti postavljena večera. I dok nosi slamu, domaćin kvoca, a ostali pijuću. Preko nje se stavlja stolnjak, jer se večera na podu, a stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami. Trećeg dana Božića, ova slama se odnosi u obor, štalu ili ambar, a njome su se obavijale i voćke kako bi bolje rodile.
Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Prema predanju, kada se stavi na ognjište prema njemu se ponaša kao prema živom biću: kiti se zelenim granama, ljubi, poliva vinom i žitom. Ponegde se zasečeni kraj badnjaka maže medom koji čobani ližu govoreći: „Kako mi za badnjakom tako ovca za jaganjcima, krava za telcima…“
Običaj nalaganja badnjaka na vatru je veoma star. Deca grančicama raspaljuju vatru izazivajući varnice izgovarajući „Koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica“.
Za Badnje veče je takođe karakteristično da se mesi česnica, odnosno badnjački kolač, bez kvasca sa orasima, premazan medom. Česnica se ne seče već lomi rukama. U svrljiškom karju se pravi badnjački obredni hleb „njiva“ na kome je ukras urađen u obliku zmije. Koja je povezana sa kultom mrtvih, ali ima veze i sa plodnošću godine. Na Kosovu i Metohiji se za Badnji dan spremao poseban kolač koji se iznosio na kućni prag i ritualno nudio vuku. Vuk je, inače, posebno poštovano mitsko biće u starih Srba.
Obredni hlebovi koji se mese badnjega jutra su u tesnoj vezi sa magijskom verovanjima u vezi plodnosti. Badnja večera je posna, ali je trpeza veoma bogata. Ona treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila bogata i plodna. Nekim jelima se pridavao i magijski značaj, pa su ta jela bila obavezna. To su med, luk (ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive).
Večera bi trebalo da protekne u miru i tišini. Slama koja se raznosi po kući, jelo na podu i raznošenje oraha po ćoškovima deo su kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju domaći pokojnici, jer se smatra das u svi preci sa ukućanima, pa je večera zato tiha da se ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja već samo donosi, a čak se i ne čisti po kući.
Tokom Badnje noći se peče božićna pečenica, namenjena sutrašnjem danu, Božiću. Tokom noći se pazi kada će badnjak da pregori, a onome ko prvi spazi pripadala je nagrada od domaćina. Sam trenutak pregorevanja domaćin je oglašavao pucnjem iz oružja. Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi.
Vodi koja se zahvati u badnjoj noći, pre izlaska sunca, takođe se pridaje magijsko značenje. U nekim krajevima se ona zove „jakova voda“. Pre zahvatanja vode, izvor, reka ili bunar daruju se žitom, novcem ili voćem. Vodu pozdravljaju sa dobro jutro vodice i srećan ti Božić.
Po pravilu je zahvataju devojke a njome se umivaju svi članovi domaćinstva po starešinstvu i svako daruje devojku koja ih poliva. Ovom vodom se mesi česnica i nad njom se moli domaćin za zdravlje porodice, a devojka koja nosi vodu moli se da u njoj vidi lik momka za koga će se udati.
Narodna verovanja i običaji
Patos kuće posipa se slamom da bi se dočarala pećina u Vitlejemu u kojoj se, po predanju, rodio Hrist. Božić je porodični praznik i slavi se u kući. Smatra se da bi tog dana svi koji su tokom godine bili u svađi, trebalo da se pomire i oproste uvrede.
– Na Badnji dan ništa se ne pozajmljuje iz kuće, a ako je šta ranije pozajmljeno, to se traži nazad, jer se ne valja da ono što pripada kući bude van nje na Božić.
– Na Badnji dan uveče se stoka pospe solju, žitom i projom da se sačuva od čini.
– Ako na Badnji dan bude oblačno, biće rodna godina.
– Ako se na Badnji dan nakupi dosta pepela na badnjaku koji gori na ognjištu, veruje se da će zima biti jaka sa dosta snega.
– Ako varnice iz badnjaka iskaču same iako niko ne džara po vatri, veruje se da će biti dosta meda.
Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.
kurir
