Kada je još kao devojčica prvi put obukla tatinu vatrogasnu uniformu, mlada Novosađanka Isidora Mićić (24) poželela je da jednog dana ima svoju, po meri, i da joj na leđima piše vatrogasac-spasilac. San joj se ostvario krajem prošle godine, kada je prošavši rigorozne testove, preglede i selekciju, uspela da se zaposli na mestu o kojem je sanjala.
Ljupka mlada devojka, sitne, gotovo dečačke građe priznaje da su joj plava vatrogasna uniforma i žuti šlem u genima. Ponosno je već šest godina nosi njen stariji brat Igor, s kojim rame uz rame deli “vatrogasni hleb” i zajedno koračaju stopama oca Gorana, takođe profesionalnog vatrogasca, od pre više od godinu dana u zasluženoj penziji.
Isidora, kojoj osmeh ne silazi s lica, šaljivo veli da su Mićići “okupirali” novosadski vatrogasni bataljon, i da mnoge kolege poznaje još iz detinjstva kada su ona i brat dolazili kod oca na posao.
– Volim da kažem, sve je to negde zapisano, sada već davne 2009. godine, kada me je otac prvi put fotografisao u njegovoj uniformi – priseća se naša sagovornica.
Odrastajući pored dva starija brata, Isidora, priznaje nam, nije bila tipična devojčica koja se igrala s lutkama. Bilo je tu i igračaka za devojčice, naravno, ali najviše lopti, autića, kamiona…
– Danas mogu da se pohvalim, da pored automobila vozim i kamion i to onaj najlepši, vatrogasni – ponosna je Isidora na svoju uniformu, i što su među novosadskim vatrogascima, pored nje, još dve koleginice. – Volela bih da u ovom plemenitom i odgovornom zanimanju koleginica bude više, ali i ovaj pomak znači, jer do pre dve godine nije bila nijedna.
Iako se školovala za grafički dizajn, Isidora se našla u redovima odvažnih ljudi, uvek spremnih da pomažu ljudima u nevolji.
– Zahvalna sam roditeljima što su pre svega prepoznali kod mene ljubav, a onda i što su podržali moju želju da se bavim ovim plemenitim poslom, jer sebe ne vidim u nekoj drugoj profesiji – ističe simpatična Isidora. – Kolege su me odlično prihvatile. Neki me znaju još kao dete, a neki su me tek sada upoznali. Sve u svemu, doživljavamo jedni druge kao članove porodice, jer mi to i jesmo. Mnogo vremena provodimo zajedno i ovo je jedan timski posao, gde moramo jedni na druge da se oslanjamo. I zaista sam ponosna na to koji posao obavljam.
Budućim koleginicama i kolegama, naša sagovornica poručuje da nikada ne odustaju olako od svojih snova. Jer, sve što mogu da zamisle, mogu i da ispune, ali je za velike snove, potrebno vreme da se ostvare.
Loše trenutke leči muzikom
IZ hobija, Isidora se bavi muzikom. Svira klavir i gitaru, peva, a uz to voli i da crta. Muzika joj je, kazuje, beg od svih loših trenutaka.
– U svet muzike zakoračila sam majčinim stopama – odaje nam naša sagovornica odakle ta sklonost. – Mama Sanja je profesor solfeđa u Muzičkoj školi “Isidor Bajić” i mislim da je ljubav prema muzici prenela na mene dok sam još bila u njenom stomaku.
novosti.rs
Bravo Isidora!!!