Đorđe Mihailović, poznatiji kao čika Đorđe, napustio nas je u 95. godini. Bio je čuvar srpskog vojnog groblja u Solunu, “Zejtinlik”.
Čika Đorđe je više od 60 godina bio čuvar groblja palima u Prvog svetskom ratu i učitelj mnogim generacijama o istoriji Srbije.
Priča sa Zejtinlika
Nije mi se išlo na tu ekskurziju.
Tata je umro, četiri nedelje ranije.
Kakva maturantska ekskurzija…smatrala sam da nije u redu da idem. Rana zbog gubitka oca, moje najveće podrške je bila veoma sveža.
Ali baba, tatina mama je ponovila po ko zna koji put: šta god uradila vratiti svog oca i mog sina nećeš. A možda treba da ideš baš u tu Grčku.
-Baba, nije u redu, pa žalimo za tatom.
-Ćeri moja, žalost ostaje sa nama. A ti treba da živiš i dalje.
I krenem ipak na tu ekskurziju.
Na kraju posete Solunu, Atini, Polihronu, i gde smo već sve bili za tih osam dana, poslednji dan pred polazak u Srbiju je odlazak na Zejtinlik.
A tamo-gužva, dve ekskurzije su bile tamo.Nastavnici hvataju đake da se slikaju, prebrojavaju ih.
Uđem u kriptu, počnem da tražim ime.
Oca dede, maminog tate, iz Niša.
Znam da ga se on jedva sećao ,jer je rođen 1911. godine. Dedin otac, Mića, po kome je i dobio ime, kao vojnik je prvo učestvovao u Balkanskim ratovima, a posle otišao u Prvi svetski rat.
Iz kog se nije vratio.
Porodica je svih ovih decenija znala da je poginuo na Solunskom frontu.
I ništa više
Više od pola sata pregledam kriptu, imena nema.
Nemoguće, pradeda mora da je tu.
U nekom momentu , oči mi pune suza.
Ne mogu ja ovo.
Tate nema.Nema ga.
A moj deda je svog izgubio pre nego ga je i upoznao.
I krene neko da me tapka po ramenu.
Čikica jedan, shvatim da je to čuvar groblja, tako su nam rekli kad smo ušli na groblje. U onoj starinskoj uniformi.
-Što plačeš ćeri?
-Tražim pradedu, nema ga ovde- a suze liju niz obraze.
-Aaa, ako ga nema, evo ti ova knjiga, u kripti su samo ostaci. Ispred nas je ogromno groblje,tamo su poginuli čija su tela bila očuvana.
Nikolića, milion.
I nađem kapetana Nikolić Miću, poreklom iz Niša.
Čikica me odvede do tog mesta.
Grobno mesto 606.
Na svakom grobu, zasađeno cveće, pokošena trava okolo. Deda Đorđe brine o tome.
Isplačem se kao kišna godina tamo.
I zbog mog tate, i dedinog tate, i zbog drugih tata koji se iz tog i drugih ratova nisu vratili.
Nisam ni primetila da sam ostala sama.
Da je čikica otišao i da se groblje skoro ispraznilo.
U tom momentu me je tačno bilo briga hoću li ostati tu, da li će ekskurzija otići dalje bez mene.
Samo da sam našla pradedu.
Na izlasku , deda Đorđe me me zaustavi.
Ugura mi neku knjigu u ruke.
-Eto ostavili mi, nekoliko primeraka, evo ponesi svom dedi.
A knjiga, o Zejtinliku. Istorija borbi i stradanja.
Spisak svih nastradalih, sahranjenih po kriptama i grobnim mestima.
Par dana po povratku sa ekskurzije sednem u bus i via Niš.
Ne javim babi i dedi da sam krenula, samo im banem na vrata.
A oni se prestravili, šta bi dete???
A ja opet zasuzim: deda, deda, našla sam ti tatu!
Baba je govorila da je deda danima ,tačnije noćima sedeo uz tu knjigu. Uvek na istoj stranici, gde je štampano ime njegovog oca.
Druga baba mi je posle samo rekla, vidiš da si trebala da ideš u tu Grčku. Pomogla si da se sretnu jedan otac i jedan sin.
Deda i obe babe su nažalost odavno umrli.
Deda Đorđe, čuvar Zejtinlika je umro danas.
Knjiga je kod mene.
Porodično dobro.
Mesto za susretanje očeva sa sinovima i kćerima.
Oproštaje.
Sećanja i ohrabrenje, za buduće generacije.
Doc.dr Dragana Ćorić
