U Novom Sadu, u jednoj garaži, krije se delić duha Toskane na dva točka, star skoro 70 godina. Reč je o legendarnoj Vespi, proizvedenoj davne 1957. godine.
Kompletno restaurirana, u originalnoj prepoznatljivoj svetlo plavoj boji, na ulicama Novog Sada povremeno prođe i izmami poglede, što ljubitelja, što onih koji i nisu toliko upućeni u istoriju ovog modela.
„Proizvedena je 1957. godine, a u Srbiji je registrovana prvi put 1961. Ono što ja poslednje znam o njoj je da je pripadala jednom arhitekti u Beogradu, koji ju je prodao mom drugaru, takođe iz Beograda, koji je uradio kompletnu restauraciju ove Vespe“, priča nam vlasnik motora, Petar Arsić, takođe predsednik Vespa kluba Novi Sad.
Ovaj model ima 150 kubika, razvija 5,4 konjske snage i maksimalnu brzinu od 60 kilometara na čas. Ipak, uz svu popularnost Vespe, restauracija je ipak težak, drug i skup proces.
„Sve na ovoj Vespi je originalno, počev od boje, svih delova, originalnog kilometar sata, ručki, sedišta i tako dalje. Restauracija je trajala dugo, nije bila jednostavna, jer je teško nabaviti delove s obzirom na godinu proizvodnje. Svi delovi su kupljeni od Maura Paskolija, poznatog dobavljača delova u Italiji“, objašnjava Petar.
„Ova Vespa, da budem iskren, nije za vožnju na duge staze, za današnji saobraćaj, pogotovo kakav imamo u Novom Sadu, nije baš jednostavna i lagana za redovnu u potrebu, ali je vozim za dušu, kad je lepo vreme odem sa njom na kafu i stvarno uživam u njoj“, zaključuje Petar Arsić.
U razgovoru sa Petrom saznali smo da ovakve restaurirane Vespe vrede oko 10.000 evra, te da ih iz ovih godina ima samo nekoliko u Srbiji. Najviše ih, naravno, ima u Italiji.
Zašto je Vespa „posebna“?
Malo koji motocikl možete lako prepoznati kao italijanskog dvotočkaša čija je karoserija sačinjena iz jednog jedinog dela – motocikl koji je definisao kako izgleda današnji skuter.
Nakon Drugog svetskog rata, kada je italijanska ekonomija bila na svojim najnižim granama, Enriko Pjađo, sin osnivača kompanije Pjađo, napustio je rad na avionima i posvetio se kreiranju vozila za „široke narodne mase“.
Najpre su njegovi inžinjeri osmislili „MP5“ , nazvan „Paperino“ (Paja patak), prvi prototip motocikla za proizvodnju.
Pjađo je želeo više, potrebno je bilo da motor bude postavljen na drugo mesto, a ne između nogu, kako bi mogle da ga voze i dame u suknjama i haljinama.
Zatim je unajmio aeronautičkog inženjera Koradina D’Askanija da redizajnira skuter i usavrši njegovu funkcionalnost.
Tada je prvi put nastao model „MP6“, a kada ga je Pjađo video, rekao je: „Izgleda kao osa!“ (Sembra una vespa) i tako mu na mestu dao naziv, a D’Askanio je ostao zapamćen kao njen „otac“.
Tako je nastala Vespa, „osolikog“ izgleda i zvuka, ujedno i prvi skuter u proporcijama kakve danas poznajemo.
Od te 1946. godine uspešno se proizvodi već 77 godina, trenutno ništa manje popularna nego u prošlom veku.
Zašto je Vespa to što jeste rekao nam je i njen vlasnik, a na njegove reči suvišno je dodavati bilo šta.
„Jednostavno, prepoznatljiva je, ta njena silueta i taj oblik je nešto što je u celom svetu prepoznatljivo, čim vide Vespu, i mladi i stari, bez obzira na pol, godište i meridijan na kom se nalaze – svi znaju šta je Vespa.“
gradskeinfo
