Dve tribine u ponedeljak u KCNS

       

Tribina “Milovan Đilas – disidentsko političko nasleđe“ biće održana sutra, 8. aprila u 18 časova u klubu “Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Ognjen Karanović, istoričar.

Najjednostavnije, mogli bismo da ponovimo tvrdnju da je Milova Đilas posle 1954. godine doživeo politički i duhovni “preobražaj“. Međutim, bio bi to, zaista, samo banalan i površan pogled na političke i profesionalne delatnosti disidenta Milovana Đilasa u godinama nakon njegovog razlaza sa Komunističkom partijom Jugoslavije i jugoslovenskim partijsko-državnim organizmom u čijem kreiranju je i sam učestvovao. Tako, Vladimir Dedijer u analizi ličnosti Milovana Đilasa za osnovu uzima psiho-antropološke karaketristike dinarsko-planinskog područja, pozivajući se pritom na radove eminentnih naučnika poput Jovana Cvijića i Fernana Brodela. Po njegovim zapažanjima, Milovan Đilas je pripadao tipičnom primeru violentnih dinarskih ličnosti, sa snažnim temperamentom, naglašenim emocijama, ali i sklonošću ka čestim i naglim promenama raspoloženja i stavova i raznim vrstama krajnosti. Takav mentalni sklop nužno je u praksi rađao fanatičnost, netaktičnost, euforičnost i nepromišljenost, ali istovremeno i iskrenost, neposrednost, odanost i posvećenost idejama i stavovima, ma kakvi oni u datom trenutku bili. Uočavajući osobine dinarskog mentaliteta, Vladimir Dedijer beleži karakteristična zapažanja Fernana Brodela, po kojima planina, kao utočište, predstavlja zemlju slobodnih ljudi, ali je istovremeno i fabrika ljudi za tuđu upotrebu. U sukobu Partije i Đilasa uticaja su imali različiti faktori, počev od novoformiranih ličnih utisaka kod Đilasa o budućnosti i svrsishodnosti KPJ i ideologije čiji je ista bila nosilac, zatim različitih karaktera potonjeg disidenta i njegovih dojučerašnjih saboraca, drugova i saradnika na čelu sa Brozom, životnog iskustva, vrednosti i vaspitanja, do različitih političkih pogleda, kao i pogleda na svet i život. Za razliku od Tita i Partije, Đilas u suštini nije bio političar već idealista, koji se večito borio između pisca i ideologa, politike i literature. Tito je za razliku od njega bi surovi pragmatik, kome je politika predstavljala veštinu mogućeg i imperativ uspeha, kako ličnog (u smislu socijalne promocije kojoj je težio od detinjstva) do državnog, posebno na spoljnopolitičkom polju. Sa druge strane, Milovan Đilas sa svojim idejama i idealima, dinarskom violentnom prirodom, žestokim temperamentom, fanatizmom i idealizmom, na kraju nije bio dorastao političkim izazovima složenog i osetljivog vremena u kojem je živeo. Međutim, u svom disidentskom životu, u kome se preobratio od radikalnog marksiste do komunističkog reformatora; od komunističkog reformatora do socijaliste; i od socijaliste do socijaliste i demokrate, produkovao je jednu novu političku doktrinu, koju smo dužni da danas ispravno vrednujemo. Na predstojećim razgovorima u okviru Tribine mladih Kulturnog centra Novog Sada pokušaćemo da otkrijemo, zbog čega ime Milovana Đilasa mnogi delovi današnjih generacija građana Srbije, percepiraju kao personalizovani izraz istinskog profila srpstva.

Tribina “Srpsko–bugarski rat 1885. godine – uzroci istorijskog nesporazuma“, biće održana sutra, 8. aprila u 19 časova u klubu “Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Srđan Graovac, istoričar.

“Šteta koju nam je on učinio, sastojala se u tome, što je naš dobar glas bio upropašćen. Ceo svet je držao da mi imamo veću i bolju vojsku nego Bugari i kad su nas Bugari, na opšte iznenađenje, tukli, to se tumačilo isto toliko našim kukavičlukom koliko njihovim junaštvom. Bolesna strašljivost kralja Milana zalepila se, u neku ruku, za ceo srpski narod, kao da je to naša nacionalna osobina. Iako smo mi bili neistrošen seljački narod, koji zacelo nije patio od suviše kulture, o nama se govorilo kao o jednom narodu koji je stao da se kvari i da se izmeće, čim je okusio prve ‘plodove civilizacije’. Mi smo izgledali mekušci, ne samo za kulturne napore Zapadne Evrope, nego nesposobni čak i za ono vojevanje koje je balkanskim narodima ležalo u krvi. U očima Evrope, mi smo izgubili svaki vojni, pa s njime i svaki politički značaj. Među balkanskim narodima mi smo se srozali na poslednje mesto. Na prvo mesto uzdigli su se Bugari. Oni su važili za najveću vojnu silu na Balkanu; Bugarska, to je bila mala Pruska, koja je imala pre a i posle da nametne svoju prevlast celom poluostrvu. Rđavo mišljenje koje se u Evropi stvorilo o nama, uticalo je nepovoljno i na nas same. Mi smo stali sumnjati o svojoj vlastitoj vrednosti… Slivnica, koja nam je ubila veru u nas same, bila je jedna od onih vojnih nedaća koje su mnogo štetnije svojim daljim moralnim posledicama, nego neposrednim političkim gubicima…“

Citirajući Jovana Ristića, ove reči zapisao je Slobodan Jovanović i iste su se odnosile na tragični oružani sukob između Srbije i Bugarske, tj. na kratkotrajni rat iz 1885. godine koji je, pokazalo se, umnogome uslovio izrazito međunacionalno i međudržavno nepoverenje između dve balkanske države i naroda u decenijama koje su usledile. Srpsko-bugarski rat iz 1885. godine do sada je, u priličnoj meri, ali ne i u potpunosti, bila marginalizovana tema u srpskoj istoriografiji. Međutim, ista je veoma značajna za sveobuhvatno razumevanje svih potonjih istorijskih stanja i procesa koji su pratili “život Balkana“ u narednih gotovo vek i po od početka i svršetka pomenutog rata. Iz kojih razloga je izbio rat između Bugarske i Srbije, koja je bila uloga srpskog kralja Milana, Austrougarske, Velike Britanije, Rusije i drugih činilaca ondašnje “evropske političke scene“ u “istorijskoj svađi“ Srba i Bugara, pokušaćemo da otkrijemo u okviru predstojećih razgovora na “Tribini mladih“ Kulturnog centra Novog Sada.

Autor: nsuzivo.rs

Komentari: