Bulevar Evrope zvanično je najduži bulevar u Novom Sadu, trenutno je jedna od najznačajnijih novosadskih saobraćajnica, sa tendencijom da preuzme titulu najprometnije ulice u Novom Sadu od Bulevara oslobođenja.
Izgrađen je na nekadašnjoj trasi pruge Novi Sad-Subotica, i idealna je veza sa auto-putem, a osim toga, Bulevar je dobro povezan i sa ostalim delovima grada, dok je od samog centra Novog Sada udaljen svega 2 kilometra.
Ova moderna saobraćajnica bulevarskog tipa ima po tri kolovozne trake u oba smera, razdelno ostrvo, kao i biciklističke i pešačke staze sa obe strane.
Stanarima ove ulice, koja je još u procesu nastajanja i tek treba da dobije svoj izgled, na raspolaganju su brojne igraonice, igrališta, teretane na otvorenom, kafei i restorani.
Na neki način, možemo reći da je Bulevar Evrope prazno platno koje tek treba da bude oslikano. Planirani su različiti sadržaji, koji će transformisati ovaj deo grada u novi stambeno-poslovni centar Novog Sada.
No, pre nego što krene u te nove priče, mora i da sačuva i ispriča neke stare. Ovde prvenstveno mislimo na kompleks nekadašnje ranžirne stanice, sada skrivene iza drvoreda bagrema, a većini stanovnika potpuna nepoznanica.
Naime, pre više od sto godina, tačnije 1912, građena je novosadska Ranžirna (Teretna) stanica, u čijem projektovanju je, prema nepotvrđenim izvorima, učestvovao i projektni biro čuvenog francuskog konstruktora – Gustava Ajfela.
Izgradnja Ranžirne stanice potrajala je sve do 1921. godine, kada je kompletirana.
Osnovni objekat, potkovičastog oblika, takozvani Depo predstavljao je ložionicu teretne stanice s okretnicom, a vremenom su joj pridodati objekti upravne zgrade i vodotoranj.
Nažalost, kompleks je srušen u savezničkom bombardovanju 1944. godine, pa posle rata stanica dobija novi izgled, kao i depo šinobusa, kolski depo, radionice i strugaru, koji su pojedinačno dodavani po dekadama u drugoj polovini 20. veka.
Ceo kompleks nalazi se danas pod zaštitom Zavoda za spomeniku kulture grada Novog Sada.
Kako se grad širio i razvijao, tako je došlo do toga da su se Ranžirna stanica i pruga našle na putu daljeg razvoja grada. Pruga, koja je nekada prolazila preko naselja Telep i trasom današnjeg Bulevara cara Lazara je uklonjena i na njenom mestu postavljen asfalt.
Zanimljiv je podatak, koji je nepoznanica i većini Novosađana, da je kraj Futoške ulice na raskrsnici sa Bulevarom Evrope, a dalje je naziv ulice Futoški put.
Mlađi Novosađani ni ne znaju gde se nekada nalazila tzv. Veternička rampa, i da je to upravo kod raskrsnice Futoške ulice, Futoškog puta i Bulevara Evrope, kod Higijenskog zavoda.
Sa druge strane, niklo je Novo naselje, do kojeg se prvobitno moglo doći samo preko Futoškog puta, jer je veliko železničko stvorište predstavljalo prepreku.
Poslednji dokazi da se na mestu Bulevara Evrope nekada nalazila pruga vidljivi su još samo u tragovima.
Zbog toga je veoma važno sačuvati ono što je ostalo od ovog nekadašnjeg važnog železničkog čvorišta, kao svojevrstan spomenik industrijskog i saobraćajnog nasleđa.
Tako se i rodila ideja da se Depo Ranžirne stanice pretvori u Muzej železnice ili svojevrstan parkovski kompleks. Ideja svakako ima, čak su i urađeni pojedini planovi, a ostaje nada da će doći i do realizacije. Do tada ceo kompleks Ranžirne stanice ostaje uspavan.
Na prostoru parcele koju danas zauzima kasarna Jugovićevo (nekada Majevica), u doba kada je Novi Sad bio prestonica srpske avio-industrije, nalazio se vojni aerodrom.
Aerodrom je otvoren 1913. godine, oduvek je bio vojnog karaktera i dugo godina je bio bez naziva, tačnije sve do pogibije komandanta vazduhoplovnog puka pukovnika Jovana Jugovića 1926. godine. Ime je zvanično dobio 1928. godine, po nastradalom avijatičaru, te je poneo naziv Jugovićevo.
U početku je imao samo travnate piste za sletanje i uzletanje vojnih aviona, dok su hangari bili na susednom Sajlovu. Tek 1916. godine izgrađeni su prvi aerodromski objekti, kasarna i zgrade za tehničke radionice.
Između ostalog, na ovom aerodromu bila je prva pilotska škola, a tu su se nalazile i škole za rezervne vazduhoplovne oficire, za izviđače, avio-mehaničare, i druge specijalističke svrhe.
Tokom Drugog svetskog rata, tačnije 1941. godine teško je bombardovan. Nakon okupacije našao se pod nemačkom upravom, koja je za ponovno osposobljavanje aerodroma izbetonirala pistu u dužini od 800 metara, te ga koristila za misije ka istočnom frontu.
Od oktobra 1944. godine, nakon oslobođenja Novog Sada, postaje domaći aerodrom i korišćen je u misijama daljeg oslobođenja zemlje.
Sve do početka šezdesetih godina bio je aktivan, a tu se nalazila baza čuvene 63. padobranske jedinice, koja je tek kasnije prebačena u Niš.
Aerodrom je vremenom izgubio na značaju, prvenstveno kada su fabrike aviona izmeštene na druge lokacije, kao i zbog činjenice da nije imao klasičnu betonsku pistu, već samo betonirane rulne staze. Drugim rečima, postao je neperspektivan, posebno ako se ima u vidu da je već tada postojalo nekoliko boljih aerodroma u njegovoj relativnoj blizini, poput Sombora, Zrenjanina, Kovina, Zemuna i kasnije Batajnice.
Takođe, već tada je bilo jasno u kom pravcu će se kretati budućnost razvoja aviona, odnosno ka razvoju mlaznih aparata, a za čije potrebe je Aerodrom Jugovićevo bio neuslovan. Osim kasarne koja se još uvek nalazi na tom mestu, ni nema drugih tragova pređašnjeg vojnog aerodroma.
Kao što je već rečeno, za Bulevar Evrope se može reći da je jedna od onih ulica čija priča tek treba da bude ispričana.
Prema urbanističkom planu, ovaj bulevar nastaviće se u pravcu Ribarskog ostrva preko koga bi trebalo da nikne novi most koji će upravo preko Bulevara Evrope spojiti Novi Sad sa Sremskom Kamenicom.
gradskeinfo.rs
