Naš sugrađanin koji se na društvenim mrežama potpisuje kao Gianni Lestat već je poznat velikom delu Novosađana po svojoj humanosti, po šaljivim postovima i po vedrini koju unosi u život i u ljude oko sebe uprkos hendikepu sa kojim se rodio.
Njegovu priču o zločinačkoj NATO agresiji, prenosimo Vam u celosti.
“I bila je noć. Ja sam nedeljama unazad skretao pažnju, da će se desiti. “Šta ti znaš? Pa nije im ovo Irak, pa da ceo svet ćuti! Imamo mi Rusiju i Kinu!” Bilo je kasno popodne, kada je stigla poruka iz jednog grada u jednoj stranoj zemlji… “Đani ovi se ne šale više, poleteli su. Mislimo svi na vas i molimo se za vas. Čuvajte se, molim te!” I bila je noć kad je ubijen moj grad. Grad Heroj. Mučki sa leđa. Bez razloga i potrebe. Ubijan je iznova i iznova, više od dva meseca, sa nesagledivim posledicama…I bila je noć kad smo morali da odrastemo bez obzira na godine, svesni da verovatno mnogi od nas, neće dobiti šansu da dočekaju dan. I bila je noć i bez obzira na povremene zrake Sunca koji se probiju do nas, noć i dalje traje. Nekima od nas su se potvrdile najgore sumnje, da moj narod nema prijatelja. Da postoje samo interesi. I bila je noć kad su se neka deca izgubila, ostavljena da tumaraju po mraku. Stanislav Majoroš, Oleg Nasov, Bojana Tošović, Jelica Munitlak, Ksenija Bandović, Darko Stoimenovski, Nebojša Stojanović, Milica Rakić i mnogi, mnogi drugi… Znate li šta im je bilo zajedničko? Bez obzira na godine, svi su bili nečija deca! I bila je noć kad smo svi izgubili nekoga. Pre svega izgubili smo sebe, jer više nikad nećemo biti isti. Znam, mnogi kažu da to i nije bilo pravo bombardovanje, da su mnogi doživeli i gore. To pričaju čak i moji sunarodnici koji žive ovde, u ovoj zemlji koja je krvarila 78 dana. Sram vas bilo zbog toga. Recite to onima koji su izgubili svoju decu. Imao sam gde da odem, da se sklonim ali to zapravo nikad nije bilo opcija. Ne dok traje noć i dok moj narod umire. Kako je biti muško dete i zbog svog hendikepa biti izopšten iz vojske u takvom trenutku, sa ovakvim mentalnim sklopom, to ja samo znam. I bila je noć i traje još uvek. Moja zemlja, moj Grad Heroj su ubijeni. Pokušaj da oprostiš, nemoj nikada da zaboraviš…”
Da se ne zaboravi i da se ne ponovi 24.03.1999.
