Ivan Mladenović iz Šida prvi je i jedini Srbin koji je prepešačio Bajkalsko jezero. Nakon punih dvadeset dana pešačenja, pređenih 650 kilometara, u proseku preko 30 kilometara dnevnog hoda po ledu, snegu i ekstremno niskim temperaturama ispunio je svoj cilj.
– Prepešačio sam Bajkalsko jezero i stigao na kraj svoje avanture, u grad Nižnjeargansk. Rendžer, kog sam sreo u nacionalnom parku, i koji je tu preko 35 godina, nakon početnog iznenađenja i oduševljenja mi je rekao da sam ja, koliko je njemu poznato, prvi čovek iz Srbije koji je uradio tako nešto. I iskreno, jako sam srećan i ponosan zbog toga – rekao je za RINU ovaj hrabri Srbin.
Ranije, dok je istraživao i pripremao se za putovanje, nailazio je na iskustva pretežno Kanađana, Amerikanaca, ljudi iz Nordijskih zemalja, koji su se osmelili na ovu avanturu.
– Ideju da uradim to što sam uradio dobio sam još 2018. godine dok sam biciklom prolazio pored Bajkala na putu do Pekinga. Tada sam se zapitao, kako bi bilo prošetati zaleđenim prostranstvom Bajkala. Nije bilo ni malo lako. Ta borba, ne samo sa prirodom i njenim ćudima, već i sa samim sobom, to pomeranje granica izdržljivosti, sve me to teralo napred, i nijednog trenutka nisam pomislio da odustanem. Dolaskom do cilja, po prvi put sam zaplakao. Ne od muke i bola, već od radosti i pomešanih osećanja. Uspeo sam – kaže Ivan.
Dešavalo se da po četiri ili pet dana nikog ne sretne, spavao je u Sibiru u specijalizovanim vrećama gde se temparatura spuštala i preko minus dvadeset stepeni. Kilometre nije brojao, samo je, kakao kaže, hodao i hodao.
– Najduža pauza koju sam pravio tokom pešačenja, trajala bi po par minuta, i onda bi počeo da osećam hladnoću i nakon toga sam terao sebe, idemo dalje Ivane. Do polovine puta i bilo je signala i interneta, a nakon toga sve slabije. Pošto sam shvatio da su ukinute društvene mreže, porodici sam se javljao SMS porukom iz rominga. A njihovi odgovori su mi davali dodatnu snagu da nastavljam dalje – rekao je Mladenović.
Vetar mu je predstavljao najveći problem. Temperatura i ne toliko, iako se spuštala i do – 22, u proseku je bila oko -10, -15, ali kada bi krenuo vetar, onda je bivalo neuporedivo hladnije, nešto sa čime se sreo po prvi put u životu.
– I pod takvim uslovima, pred kraj pešačenja, treba raspakovati sanke, raširiti šator. Samo ću reći da sam par puta, ležeći, jer od vetra se nije moglo drugačije, zabijao klinove u led i širio šator. A onda treba staviti u upotrebu benzinski gorionik, topiti led, spremati zaledjeni obrok… A nakon uvlačenja u vreću i spavanja, ujutru to treba sve spakovati. I tako, dvadeset dana za redom, priča Ivan koji je svoje utiske sa putovanja podelio na svoj fejsbuk stranici “Ivan Mladenovic -Putovati sporo-Ziveti putujuci”.
– Mislim da sam, što se tiče priprema u pogledu opreme koju sam poneo, pogodio skoro oko svih stvari. Nije bilo nečeg gde bih rekao, pa kako nisam to spakovao. Ali, sa debelim rukavicama ne možete raditi sve što sam gore nabrojao, morate ih skinuti za neke opipljive stvari, tako da su šake tj. prsti najviše trpeli, ali ništa strašno, samo par rana od promrzlina. I iskreno bih volio da je to neko iz Srbije uradio pre mene, čisto zbog deljenja iskustva i saveta u vezi sitnica, koje mogu i život da znače. Ali kad je već tako, stojim na raspolaganju bilo kome, ko bi se odlučio na ovaj poduhvat – dodaje ovaj avnaturista.
Ivan Mladenović poznati je i srpski humanista. Tokom leta prošle godine pešačio je od Šida do Jerusalima kako bi prikupio potreban novac za lečenje dečaka koji boluje od autizma. Prešao je putanju dugačku oko 3500 kilometara, a kako je tada rekao za RINU susretao se Ivan tokom svojih putavanja sa mnogim teškoćama i nepredvidivim sitacijama, ali iz njih je uvek izašao kao pobednik. U mladosti se bavio sportom, zdravo se hrani pa ni kondicija nije problem. To što je prvi iz Srbije koji je prepešačio Bajkalsko jezero samo još jednom je potvrdilo njegovu fizičku i emotivnu snagu, a ovaj čovek definitivno je pomerio granice i učinio neverovatan podvig.
Rina/nsuzivo.rs
