Najpopularnije i najlepše kupalište u Novom Sadu svakako je Štrand, dok se žitelji sremske strane grada pre opredeljuju za Oficirsku plažu.
Međutim, nekada je u gradu bilo više kupališta i ona su se nalazila na obalama Dunava i Dunavca, na Kanalu, a Novosađani su se brčkali i u vodi koja se nakupljala na mestima gde se iskopavala zemlja za potrebe ciglana, kao i u jezeru Zaton, koje više niko i ne pamti.
Prema zabeleškama Vase Stajića, prvo kupalište na Dunavu u Novom Sadu spominje se 1828. godine, bilo je u vlasništvu akcionarskog društva, smeštenog kraj Petrovaradina, u okviru kojeg je radila škola plivanja Shola natationis. Ono je sredinom 19. veka premešteno na suprotnu obalu Dunava, što je omogućilo novosadskom trgovcu Nikoli Patraću da udari temelje „Švimšulu”. Prema rečima direktora Istorijskog arhiva grada Petra Đurđeva, levo od Varadinskog mosta, u međuratnom periodu, od 1922. godine nalazilo se kupalište „Švimšul”, koje je bilo omiljeno mesto okupljanja imućnijih Novosađana.
– U sklopu njega bio je postavljen velik drveni splav na limenim buradima sa tri dupla bazena i odvojenim muškim i ženskim odeljenjem – kaže Đurđev, dodajući da je bila organizovana služba sa instruktorima plivanja. – Najveći bazen, sa dnom od letava, bio je dimenzija 10 sa 20 i u njemu su održavane plivačke egzibicije. Radno vreme je bilo od 6 do 20 časova, od 15. maja do septembra, i plaćala se ulaznica. Cena za odrasle je iznosila pet, a za učenike i decu tri dinara. Uz ulaznicu posetilac je dobijao i kupaći kostim.
Nakon što je Most kraljevića Tomislava otvoren 1928. godine, saobraćaj je s novosadske strane postao gust, pa je odlučeno da se „Švimšul” premesti na petrovaradinsku stranu. Međutim, Novosađanima se nova lokacija nije dopala, te je kupalište vraćeno u grad, 100 metara nizvodno od železničkog mosta. Ipak, to nije mnogo pomoglo, te je uskoro i zvanično zatvoreno pošto je sve više građana odlazilo na Štrand.
Kada je reč o drugim kupalištima, nizvodno od Štranda, do pre Drugog svetskog rata postojalo je Đačko, gde su se okupljali učenici koji su imali pravo da uđu uz đačku knjižicu. O Oficirskoj plaži u Petrovaradinu postoje zabeleške još od pre Prvog svetskog rata, a naziv je dobila po tome što je to bilo oficirima omiljeno mesto za kupanje.
– Podbarci i Salajčani su se pre rata kupali i duž obale Kanala, ali je nakon rata industrija zagadila vodu, pa je sva manje ljudi tamo tražilo osveženje – kaže Đurđev. – Deca su volela da se brčkaju na Širinama, odnosno proširenju Kanala i na Krečini, 500 metara uzvodno od Temerinskog mosta, kao i na Gornjem šlajzu, kod prevodnice na Kisačkom putu.
Potpuno je zaboravljena i zanimljivost da je Novi Sad imao jezero po imenu Zaton. Ono se nalazilo severno do kanalskih širina, u ritovima. Imalo je duboku, čistu i hladnu vodu, a smatra se da je to zaliv nekadašnjeg korita Dunava. Osim za kupanje, bilo je tajno mesto sastanaka omladine okupljene oko levičarskih organizacija. Nažalost, nakon Drugog svetskog rata, kada je grad intenzivno urbanizovan, jezero je zatrpano.
Slično je i sa takozvanim kubicima koji su se stvarali na mestima gde je kopana zemlja za potrebe ciglana, a prema podacima najviše ih je bilo na Vidovdanskom naselju.
dnevnik.rs
