Legenda ugostiteljstva Đorđe Stanisavljev ostavio je duboko urezan trag u vojvođanskim kafanama, a u njegovim kafanama sedeli su svi od državnika, pisaca pa do običnih ljudi i građanstva. Intervju ili Batin monolog zabeležio je svojevremeno Đorđe Randelj.
Ono što su bili Karl Benc i Henri Ford u automobilskoj industriji, ono što predstavljaju Bata u obuvanju ili Dior u odevanju, ono što znači Bil Gejts u “Majkrosoftu” ili ono što simbolizuje Akio Morita u elektronici, sve to u vojvođanskoj kafanskoj duhovnoj arhitekturi označava Đorđe Stanisavljev. U Novom Sadu u celoj Bačkoj pod tim imenom ga niko ne zna, pa ćemo samo reći – Bata Pežo.
Ako Bata Pežo preuredi dvorac u Čelarevu, onda je to prvi bircuz u Vojvodini. Zna se da će tu dolaziti svi, od Broza i Kardelja do Crnjanskog i Randelja. Ako restoran otvori na Bulevaru kod “Kokre”, tu će se najbolje jesti i piti, pevati i svirati, tugovati i dugovati. Ako se preseli na Futoški put, onda će Novosadjani znati da je tamo najekskluzivniji restoran u gradu. Bata Pežo je uvek sa pet zvezdica.
Sa Batom se može sve, jedino se ne može napraviti razgovor za novine. To pokušavam već dvadeset godina i od tog uvek ispadne Batin monolog. Pa tako i sad:
“Svaki grad ima svoj miris, ukus, boju i duh, koji se najbolje registruje u kafani. Gradovi se najviše i razlikuju po kafanama, daleko više nego po industriji. Tipičan primer su Bačka Palanka ili Deronje, selo koje je mnogo poznatije po Ciganima nego po uspešnim paorima. Pa i Novi Sad su više proslavili tamburaši nego umni ljudi.
Kafana je, dakle, lakmus-papir svakog grada, sa licem i tri nalicja. Kafanski život nikad nije bio puko ubijanje vremena i mi “padobrancima” uvek skrećemo pažnju: ako nemaju šta da rade, neka to ne rade u kafani, koja je, zna se, mesto za ozbiljne razgovore.
Kafana je kao svaka demokratska institucija davala svima ravnopravne šanse da steknu status “predsednika” ili “sekretara komiteta”. Tako sam najstudiozniju viziju novosadske kulturne politike čuo od jednog berberina, koji je dok su tekle pripreme za izgradnju studentskog grada predlagao da se on podigne u Sremskim Karlovcima, do kojih bi studente vozila uspinjača. Prošlo je dve decenije dok akademcima nije pao na pamet projekat “Srpskog Hajdelberga”.
E, gde bi nam bio kraj da smo slušali berbere!
Temeljni ljudi koji su dolazili u Novi Sad često su o mom gradu znali više nego ja koji sam ceo vek ovde proveo. Pa kad se desio skandal sa “Golubnjacom” oni nisu osuđivali jednog čoveka, nego ceo grad koji je dozvolio takvu bruku. Obraćali su se gradu kao živom stvoru koji je nekad imao, pa izgubio dušu.
Mada su u kafani svi jednaki, pažljiviji posmatrač će brzo uočiti jasno izraženu hijerarhiju. Ni meni s početka nije bilo lako da udjem u ta akademska društva. Morao sam i da trčim po cigare, a onda sam – reč po reč – stigao i do privilegije da izgovorim celu rečenicu. Kafanski dijalozi su se, međutim, prekidali kad bi došao i seo gospodin Borislav Mihajlović Mihiz. Niko nije imao hrabrosti da mu upadne u reč, ili, ne daj Bože, njemu oponira. Tu je negde i nastala izreka da o svakom pitanju postoje dva mišljenja: jedno je Mihizovo, a drugo je pogrešno.
U kafani sam “provalio” i finese kadrovske kombinatorike u politici. A ako izostane još jedan poziv, Pera već moze polako da prazni fioke u kancelariji. Paprikaš je bio najbolji kadrovski lakmus.
Poslednjih godina Novi Sad je mnogo izgubio od svoje fizionomije, zbog gomilanja pridošlica, mešanja, spajanja – nespojivih mentaliteta. Upoznao sam mnoge zlatne ljude među tim pridošlicama, nesrećnicima, koji se jednostavno nisu “primili” u Novom Sadu. Što ne zavisi toliko od grada, koliko od njih. Mi ovde trenutno živimo u stanju dunsta (kompota) koji nije odstojao. A zna se da dunst mora da odstoji, kao i svako (drugo) dobro piće.
Imali smo ozbiljan narod i ozbiljnu drzavu dok smo imali temeljne svestenike, ucitelje i birtase. Otkad su se namnožili kojekakvi “akademci” i “intelektualci” ne valja nam ni država ni kafana. A, to znači živeti u vremenu u kojem “pametni ćute, budale govore, a fukara otima.” (Ivo Andric)”
Autor: nsuzivo.rs
Izvor: Đorđe Randelj
Pa koliko taj ima godina kad je gostio Tita ?