“Ja sam novosadski Trebinjac, rođen u Dubrovniku”. Tako za sebe kaže Lazo Bakmaz, neponovljivi sportski novinar na našim prostorima čija su se mnoga “proročanstva” obistinila. O svojoj karijeri dugoj više od četiri decenije, novinarstvu, ali i najvećim zvezdama srpskog sporta, pred Olimpijske igre u Parizu govorio je za naš portal.
Prirodno matematički fakultet upisuje u Novom Sadu, a na trećoj godini studija shvata da postoji nešto lepše od matematike- novinarstvo i pisani izraz. Svoju karijeru počinje uz olimpijce tokom Olimpijskih igara u Moskvi, 1980. godine, a dalji put temelji na interesovanju za sport, mada mu ni vođenje vremenske prognoze i reporterstvo nije bilo strano. Mnogi ga nazivaju legendom, ali on ističe da sebe nikada nije svrstavao u tu kategoriju ljudi.
Bio sam 11 dana penzioner i shvatio da to ne umem da radim
-Kad neko kaže legenda, prvo što pomislim jeste da mu je vreme prošlo i da se skloni sa scene. To pokušavam već nekoliko godina, dve i po godine sam u penziji, ali kada sam zvanično otišao u penziju onda sam shvatio da nisam ja za nju niti je ona za mene. Bio sam 11 dana penzioner i shvatio da to ne umem da radim. Ponovo sam se aktivirao na poziv lista “Dnevnik” i rado sam prihvatio, jer niti ja mogu bez novinarstva, a čini mi se ni novinarstvo bez mene. Legende su oni koji su besmrtni i ne smatram da spadam u tu kategoriju ljudi.
Jedini besmrtni sportista za ovog doajena novinarstva jeste najbolji svih vremena u tenisu, za kojeg ima samo reči hvale.
-Novak Đoković. Taj čovek nikada umreti neće, bez obzira na sve, on prkosi svim zakonima i života i fizike. Novak Đoković je pojam čoveka koji nikada ne odustaje, prkosi svim mogućim merama i to je neko ko će živeti dok je sveta i veka.
Prvi put sam kompjuter video u Japanu
Matematika mu je mnogo pomogla u novinarstvu, da bi se snašao u konglomeratu zahteva novinarskog zanimanja. Posrećilo mu se da je nakon sedam, osam meseci na početku novinarskog staža, imao čast da izveštava sa Svetskog prvenstva u stonom tenisu.
-Nikada ne mogu zaboraviti da je na toj akreditaciji pisalo Lazo Bakmaz- Jugoslavija. Zamislite klinca koji hoće da kaže “I ja sam novinar”, koji dobije to zvanje koje je bilo izazov. Niti je stajala redakcija, niti mesto, niti funkcija. Tada sam ja shvatio da ja ostajem u novinarstvu. To mi je jedna od uspomena koje čuvam, a čuvam i sve akreditacije sa takmičenja. Među najdražima mi je sa Svetskog prvenstva u atletici u Tokiju 1991. godine i iz Rio de Žaneira 2016. kada sam svedočio o izvanrednim dostignućima naših paraolimpijaca.
Bakmaz kroz šalu kaže da je sve sportske rezultate sanjao i predvideo. Nekih se seća kao da su juče bili.
-Tada je štafeta Jugoslavije, 4×400 metara, istrčala u polufinalu 2 minuta 59 sekundi i 95 stotinki. To je bila prva štafeta u kojoj su sva četvorica bili belci. Tada je ceo svet preneo informaciju da je prva bela štafeta jugoslovenskih atletičara. Nisam siguran danas kako bi neko prošao da kaže bela, crna, žuta štafeta. Ali, tada je ceo svet bio jedinstven. Tada sam prvi put video kompjuter u Japanu.
Zahvalan sam Ivani Španović
Pamti i dva najsrećnija događaja u svojoj sportskoj karijeri- pobeda Vojvodine nad Sampdorijom od 4:0 u Torinu, kao i Evropsko prvenstvo u atletici kada je Ivana Španović skočila državni rekord, za koji naš sagovornik smatra da ga još dugo niko neće oboriti.
-Niko nije mogao ni da sanja da će tako biti, pa ni ja kao komentator. Ali sam kod trećeg i četvrtog gola Ožegovića, samo vikao “Ožegović! Ožegović” i tada sam rekao “Kako je lepo biti Novosađanin danas u Torinu”, na šta su mi mnogi u medijima zamerali. Na EP u Beogradu, Ivana skoči 7.24. Naravno, erupcija u areni, novinara kijamet, čekaju na izjavu Ivane Španović. Ona dolazi, nasmejana i srećna, pa kaže “Gde je Novi Sad, pa onda ostali”! Ivana meni da izjavu 2 minuta i 54 sekunde, a kao prvu konstataciju rekao sam “Sedam dvadeset četiri, šta još dodati, pametnome dosta”, na šta je ona pukla od smeha. To mi je bila izuzetna čast koju mi je Ivana ukazala, jer ja nju pratim od 2008. godine do danas. Zahvalan sam joj zbog toga, ja sam tada bio jako srećan- priča Lazo kroz osmeh i kao nove mlade nade navodi Adrijanu Vilagoš i Angelinu Topić.
Vujadin Boškov je legenda
Kao mlad, igrao je i fudbal. U svojoj sporstkoj karijeri jedan od intervjua bio i onaj sa Vujadinom Boškovim, za kojeg kaže da će živeti dok je veka. On je za časopis “Voša”, koji je svojevremeno postojao, uradio intervju s ovim velikanom u njegovoj vikendici na Kamenjaru. Kako naglašava, za sve ljubitelje “Vojvodine” sada postoji “Vošin kutak”, u listu “Dnevnik”, kao i “Vošino ćoše” na televiziji, a sve uz blagoslov pedsednika kluba Dragoljuba Zbiljića, pa samo za naše čitaoce ispričao anegdotu koja je kružila o nekadašnjem fudbaleru “Vojvodine”, a kasnije i treneru.
-Vujke je legenda, izuzetno veliki šarmer, a za njega kažu i da je bio tvrdica. Ispričaću vam jednu anegdotu. Vujke je došao iz Italije svojevremeno i okupio svoje društvo. Odveo ih je na Ribarsko ostrvo, da nešto slave. Kad je došlo vreme plaćanja, Vujke za novčanik i izvadi platnu karticu. To je kraj sedamdesetih, početak osamdesetih. Konobar gleda, ne zna niko šta je to. On jako dobro zna da u Novom Sadu, u Jugoslaviji, niko ne zna šta su kartice. “Izvinite, ali ja gotovinu ne nosim sa sobom, dakle ako može platnom karticom”, naravno svi su sakupili pare između sebe. To je kasnije pričano da je to Vujke napravio iz fazona i naravno jeste. Uvek je bio spreman da na račun drugih i sebe napravi šalu.
Kada sam išao u Tokio nosio sam dva kofera, a u Rio jedan
Komentare o sebi na društvenim mrežama više ne čita, jer ističe da se u današnje vreme retko mogu pročitati pozitivni komentari.
-Ako nastup nije dobar logično je da će da biti loši komentari. Pa, i ja sam prvi takav. Pa, moj kolega Aca Stojanović danas ne bi bio živ posle svih komentara koji se javljaju. Da li neko može da odradi bolje od Ace Stojanovića? Pa, da može onda bi bio on. On je danas vodeći komentator- rekao je Bakmaz i dodao da se današnje novinarstvo i ono od pre više od tri decenije razlikuje tačno u kilogramima. I to tačno u gram.
-Razlikuje se u jedno 25 kilograma. Evo primera, Tokio 1991. godine. Da bih se pripremio za ono što me čeka za te dve nedelje Svetskog prvenstva u atletici nosio sam dva kofera- u jednom su bile lične stvari, a u drugom literatura, statistika, jedno 20ak kila. Kada sam išao u Rio de Žaneiro, onda sam nosio samo jedan kofer- lične stvari. Onaj drugi kofer me je čekao na prelepoj Marakani, gde sam na jedan klik imao sve ono što sam u Tokio nosio u koferu. I još nešto, u Jugoslaviji je kada sam počinjao postojalo osam i po televizija, ta i po je bila na italijanskom i nešto malo srpskom jeziku. Danas imate televiziju iza svakog ćoška u Novom Sadu. Povećanjem broja medija, portala, nažalost je i profesija devalirana, jer u ono vreme nije bilo lako ući u bilo koji medij, a danas novinare love pecaljkama. Porodica je, koliko god se Zapad trudio da je uništi, stub društva i podrška porodice novinarima je osnov za sve što će u životu da urade- ili da uspeju ili da propadnu u samom startu. Novinari ne znaju šta ih sutra čeka. Bez podrške porodice nema karijere u novinarstvu.
Novinarstvo je najlepše zanimanje na svetu ukoliko istrajete do kraja
Njegovi saveti budućim mladim novinarima, ali i studentima, zlata vrede. Jedan od njih je da moraju da imaju strpljenje.
-Prvih deset godina je najteže, jer još uvek nisi neko ko može da se potpiše punim imenom i prezimenom, i najlepše, jer u svakom trenutku još uvek ima šansu da odustane. Novinarstvo je najlepše zanimanje na svetu pod uslovom da ga na vreme napustite, mnogi ovo kažu. Ja mislim da je to najveća greška koju je moguće uputiti mladim novinarima, jer je novinarstvo najlepše zanimanje na svetu ukoliko istrajete do kraja. Nikada ga nemojte shvatati kao obavezu ili zanimanje, to je način života. Jedino na takav način jeste vodilja kroz život- zaključio je naš sagovornik.
Ivona Karan
Legenda novinarstva, malo je takvih u danasnje vreme, a radjati se vise nece, 40 godina starog kova i sjajnih reportaza ostavilo je neizbrisiv trag u novinarskoj profesiji…