Trg republike nalazi se u starom jezgru grada, omeđen Zmaj Jovinom gimnazijom i Ribljom pijacom, u zaleđu Vladičanskog dvora.
Dugo godina, a sve donedavno tu se nalazila prigradska autobuska stanica. Zbog blizine Riblje pijace, ceo prostor je Novosađanima bio poznatiji pod jedinstvenim nazivom „kod Riblje pijace“ i retko ko je ovaj trg zvao pravim imenom.
Centralno mesto na Trgu republike danas zauzima spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću.
Malo je poznato da je Novi Sad još 1938. godine doneo odluku za postavljanje spomenika kralju Petru Prvom Karađorđeviću, ali je vihor Drugog svetskog rata onemogućio da se plan ostvari, a kasnije se zaboravilo na ovaj projekat.
Na ostvarenje plana za postavljanje spomenika kralju Petru Prvom čekalo se punih 80 godina.
Naime, tek na stogodišnjicu oslobođenja u Prvom svetskom ratu i vek od donošenja istorijske odluke o prisajedinjenju Srema, Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, u Novom Sadu je postavljen spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću.
Bronzana kraljeva figura na konju postavljena je na Trgu republike, na postamentu od mermera na centralnoj izdignutoj površini. Spomenik je okrenut ka Vladičanskom dvoru, sa postamentom, a visok je oko 10 metara.
Na prednjoj strani spomenika piše „Petar Prvi Krađorđević 1844-1921“, na desnoj piše „Ruma, 24. novembar 1918, Novi Sad, 25. novembar 1918“, dok na levoj strani spomenika stoje uklesane reči:
”Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnosti kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo cilju, koji mu je Bogom namenjen.”
Petar I Karađorđević.
Kao što je već rečeno, Trg Republike Novosađanima je bio poznatiji po odrednici „kod Riblje pijace“, što nije nimalo slučajno.
Sa najdužom tradicijom u gradu, ova pijaca je, od mesta koje je sredinom 19. veka služilo isključivo za snabdevanje građana svežom ribom, vremenom prerasla u klasičnu zelenu pijacu, sa bogatom ponudom svežih poljoprivrednih proizvoda, živinskog mesa, ribe i mešovite robe.
Prema ranijim svedočanstvima, područje oko Riblje pijace bilo je pod vodom, ili barom, kako su Novosađani govorili.
S proleća, kada je Dunav plavio svoje obale, bara bi se punila svežom dunavskom vodom, a kada je Dunav bio visok, alasi i lađari su čamcima dolazili sve do same pijace.
U prošlosti, ova novosadska pijaca bila je, najpre, mesto gde se prodavala riba uhvaćena u Dunavu, pa je prema svojoj prvobitnoj nameni, nazvana Riblja pijaca.
U prvo vreme, nalazila se u današnjoj Zmaj Jovinoj ulici, da bi do danas nekoliko puta menjala svoju lokaciju. Kako su se vremena i okolnosti menjale i razvijale, promenila se i razvila i sama pijaca.
Godine 1958. tramvajski saobraćaj u gradu je ukinut, a za prevoz putnika uvedeni su autobusi. Nova prigradska autobuska stanica kod Riblje pijace izgrađena je i puštena u rad 1965. godine.
Decenijama je stanica vrvela od putnika. Jedni su žurili na posao, drugi sa posla išli kući, đaci su žurili u školu ili se iz škole vraćali, svako nekim svojim poslom.
Svojevremeno je odavde ujutro kretao dupli autobus, tzv. „harmonika“, koji je celu prepodnevnu smenu đaka i profesora Karlovačke gimnazije vozio u Sremske Karlovce.
Iako je autobus bio isključivo namenjen za profesore i đake Gimnazije, umuvao bi se tu ponekad i poneki „vikendaš“, na putu do Puckaroša.
Uprkos tome što se jedva stajalo, a mesta zbog kabastih đačkih torbi nije bilo „ni za lek“, u tom jutarnjem autobusu na putu za Sremske Karlovce, u zadnji čas pisali su se domaći zadaci, preslišavalo naučeno gradivo uoči pismenog zadatka i „razrađivala“ taktika za odgovaranje, dok su pojedini koristili tih tridesetak minuta, koliko je autobusu trebalo do odredišta, da uhvate još koji minut sna.
Položaj nove prigradske autobuske stanice i blizina Riblje pijace najviše je odgovarao seljacima, koji su svakodnevno mogli da donose robu za prodaju, a onu koju nisu prodali tog dana uveče vrate kući. Prava blagodet, s obzirom da se roba ranije dovozila i istovarala još u toku noći, a prodavci su spavali na tezgi ili na svojoj robi u džakovima.
Isto, pak, nisu mogli da kažu stanovnici okolnih stambenih zgrada, koji su se decenijama budili uz buku starih autobuskih dizel motora, a o kvalitetu vazduha, da i ne govorimo.
Tek sa izmeštanjem prigradske autobuske stanice i sa parternim uređenjem prostora, Trg republike je počeo da liči na pravi mali gradski trg, te je započeo svoj novi „život“ pod svojim zvaničnim imenom i postao mesto okupljanja Novosađana.
Tokom novogodišnjih praznika i Trg republike bude ukrašen zanimljivim ukrasima, što predstavlja pravu atrakciju za naše najmlađe sugrađane.
Oni stariji, posebno tokom letnjih meseci, vole da sede na klupama na Trgu, slušaju muziku i pijuckaju svoje piće.
Jedino se ne uklapa naziv “Trg Republike” i spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću na istom mestu.
Uopste nije lep trg u pitanju a da Novi Sad uopste ima lep gradski trg …..ipak.,nema,Novi Sad je grad siromasan u arhtekturi,kulturi,pa i ljudima,koji su mahom sofisticarano bahati,svi su laktasi ne mare za druge,mare samo za sebi slicne…..emocionalo siromasan grad……
Najruzniji trg u NS
Naslov i tekst nisu u skladu sa stvarnošću. Trg je pretvoren u najobičniji parking i to mu je i svrha i izgled.
Znači li to da su svi koji su koristili prevoz bili neugledni, ja sam odatle njihovim prevozom, kao i mnogi išla u gimnaziju u Sremske Karlovce, davno. Kada napravite nešto što mislite da je lepi, ne ružite nešto iz prošlosti što je mnogima bilo korisno.