Književnost je možda i najzahvalnija umetnost za opisivanje gradova, na taj način da se čitaoci mogu videti kako hodaju njegovim ulicama, udišu njegov vazduh i upoznaju njegove stanovnike. Mesto gde se odigrava radnja često u romanima preuzima važnu ulogu u samoj fabuli, postaje njen aktivni činilac, tako da autentičnost priče zavisi baš od sredine u kojoj se odigrava.
Novi Sad je pre svega zbog svoje lepote, ali i multikulturizma bio inspiracija mnogim piscima koji su njegov asfalt iskoristili kao podobno tlo za urezivanje svojevrsne poruke čitaocima. Novi Sad je u ovim delima ovekovečen kroz istorijske događaje, svakodnevne priče, ali i fragmente sećanja.
„Novosadski pokolj“ (1961), Erih Koš
Jedan od najvećih zločina u istoriji Novog Sada bio je podloga za treći roman srpskog pisca, jevrejskog porekla. Vođen patnjom koju je, zbog svoje krvne loze, doživljavao lično, akademik Erih Koš prikazao je sav zločin Novosadske racije, ali je svojim literarnim umećem osim stradanja prikazao i svakodnevne priče Novosađana u to vreme, koje su učinile roman „pitkim“ za čitaoce i služili kao svojevrsna anestezija potrebna za čitanje o novosadskom pokolju.
Nakon što im je Koštove transkripte ustupio njegov sin, Jevrejska opština Novi Sad je objavila roman 1961. godine, 19 godina nakon brutalnog stradanja pri kojem je ubijeno između 3.000 i 4.000 ljudi. Ovaj roman do dan danas važi za knjigu koja na verodostojan način opisuje najveći zločin u Vojvodini za vreme Drugog svetskog rata.
„Memoari jednog makroa“ (1967), Laslo Vegel
Koliko je Mađarski pisac voleo Novi Sad jeste dokaz da je on bio za više njegovih dela . Prvo i po mnogima najbolje koje je proizvelo Vegelovo pero jeste roman „Memoari jednog makroa“.
Radnja ovog romana se odigrava tokom 60-tih godina u Novom Sadu i prati Buba i njegove prijatelje koji bez ikakve perspektive dane provode na ulici, večeri u lokalima, a ako i stignu do fakulteta, a tamo uglavnom pružaju pasivni otpor, ali zapravo ne uspevaju izreći šta ih tačno muči. U potrazi za bilo kakvim poslom, Bub nailazi na inženjera koji ga angažuje da krišom snima žene u kompromitujućim pozama i potom ih ucjenjuje. Ipak, kad Bubova najbolja prijateljica odluči da prekine životarenje i krene u Trogir sa nadobudnim piscem, sa njenim odlaskom menja se i Bubova realnost.
Napisano u obliku dnevnika, ali bez datuma i godina, ovaj bezvremenski roman bavi se egzistencijalnim pitanjima na osoben, ali i svima blizak način. „Memoari jednog makroa“ aktuelni su među našom publikom i dan danas i dokazuju kako su boljke savremenog i socijalističkog društva itekako slične. Ovo je roman grada, ulice i asfalta, po mnogima je u njemu Vegel predvideo čuvenu revoluciju 1968. godine. Aleksandar Tišma je ovo delo nazvao „prvim urbanim romanom o Novom Sadu“.
„Upotreba čoveka“ (1976), Aleksandar Tišma
Naravno da sa ove liste ne može da izostane, po mnogima najveće ime novosadske književnosti – Aleksandar Tišma. Iako su mnogi njegova dela stacionirana u Novom Sadu i njegovoj okolini, u romanu „Upotreba čoveka“ će svaki čitalac iz Novog Sada pronaći deo svog grada i samim tim deo sebe i sećanja koje poput magneta za frižider, danas kači na samo njemu poznato mesto, za kojim posegne kada želi da doživi nostalgiju.
Ovaj roman se može smatrati malom ratnom enciklopedijom Novog Sada, jer sadrži predratnu, ratnu i posleratnu priču „Srpske Atine“. Govori p nekoliko porodica koje su živele pre, tokom i posle Drugog svetskog rata i o posledicama koje je rat ostavio na čoveka uopšte. Uništenje na kolektivnom i individualnom planu pokazuje na koji način rat neumitno (zlo)upotrebljava čoveka. Protagonisti romana pripadaju različitim etničkim grupama, čime se ratna atmosfra dodatno potcrtava.
“Upotreba čoveka” počinje sa profesoricom nemačkog jezika koja dolazi u Novi Sad, kupuje divnu beležnicu u knjižari i počinje da piše dnevnik. Kroz njen dnevnik upoznajemo porodicu Vere Kroner, porodicu Sredoja Lazukića i porodicu njenog najboljeg druga Milinka. Govori o tome kako je Novi Sad živeo svoj procvat, u njem je građansko društvo živelo u spokoju, odlazili su na opere, išli na časove nemačkog jezika i na časove plesa, sve dok nije došao rat. Od tog momenta sve podseća na košmar u kojem više ne važe nikakva pravila i gde je jedino važno kako preživeti.
Novi Sad kao scenografija sukoba, mržnje, ali i tananih osećanja, koji su prispeli u malu sredinu sa različitim doseljenicima, u vizurama junaka dobija različite karakteristike, koje nam daju zanimljivu sliku Novog Sada tokom burnih istorijskih događaja.
Ovaj Tišmin roman nagrađen je Nolitovom i Ninovom nagradom, a nema sumnje da je uz „Vere i zavere“ ovaj roman najdraži novosadskoj publici.
„Kiša i hartija“ (2004), Vladimir Tasić
Još jedan roman dobitnik Ninove nagrade čija fabula se odvija u Novom Sadu jeste delo „novosadskog Kanađanina“ Vladimira Tasića, koji je za ovaj roman pokupio i Vitalovu nagradu.
Ovaj roman se može posmatrati kao „povratničko svedočanstvo“ u Novi Sad. Glavni lik romana i pripovedač je emigrantkinja Tanja, koja se posle nekog vremena zbog pritiska prošlosti i bližnjih vraća u Novi Sad. Ipak od samog početka ona nas uvodi u kontekst društva koje više ne postoji, društva povezanog sa detinjstvom u Novom Sadu, koje se postepeno menjalo i izrodilo u neobjašnjivi krah.
Kroz prizmu pripovedača susrećemo se i sa drugim likovima emigrantima (Sonjom, Žoržom, Nestorom i Đurom) koji napuštaju svoj grad Novi Sad, koji više ne prepoznaju. Novonastala situacija koja Novi Sad pretvara u „New Sad“ (kao u šaljivom natpisu na šolji za mleko pripovedača Tanje) nateraće ove ljude da postanu emigranti i da svoj san o dostojnom životu pronađu u inostranstvu.
Zaplet ovog romana se ogleda u saznanju, da ta emigracija ne vodi u svet snova, već u surovi svet razvijenog kapitalizma. Uspostavljanjem diskursa protesta i osporavanja nastalog na osnovu konteksta Zapada, Tasić uslovljava motive obrnute emigracije, i od mnogih likova načiniti emigrante povratnike. Svi emigranti susrešće se na terasi nebodera u Njujorku i shvatiti da u sudaru sa realnošću koja ih okružuje žale za Novim Sadom, iz nekog vremena koje više ne postoji.
U romanu se spominju autentična novosadska mesta i njihovi karakteri, pa iako opterećen brojnim skretanjima u naraciji, Novi Sad isplivava iz teksta na jedan sasvim neočekivan način i približava nam ona dobro poznata mesta i ljude sa sasvim novim osećanjem.
„Neoplanta ili Obećana zemlja“ (2013), Laslo Vegel
Drugi Vegelov roman koji je našao mesto na ovoj listi jeste melanholična ali ne isuviše sentimentalna posveta Novom Sadu. „Neoplanta“ je latinski naziv za Novi Sad, a Vegel u ovom romanu ispisuje intimnu, subjektivnu, ironičnu istoriju Novog Sada, oslanjajući se pre svega na svoje sećanje, na priče i ćaskanja, dakle na sve ono što iz perspektive nauke, nema vrednost dokumenta, ali što je najvažnija, možda i jedina građa jednog pisca.
U ovom delu likovi i njihovi odnosi uslovljeni su mestom, a jedinstvo radnje – ili mnoštva radnji – drži, opet, sam grad, Novi Sad. Nenametljivi pripovedač pojavljuje se gotovo kao tihi svedok, zapisničar koji samo beleži ono što vidi.
Miljenko Jergović je povodom ovog romana rekao da „Dobar čitalac ne bi mogao naslutiti razloge zbog kojih neki ljudi odu, a neki ne mogu ni po cenu života”, što nam dovoljno govori o načinu na koji je ispripovedana ova hronika. Ovo je saga o novosadskim porodicama koje su pronašle svoj put kroz sve nemile i komične događaje u nekom istorijskom trenutku, a koja se, kao i svaka dobra univerzalna „priča” uvek može preslikati i na sadašnjost.
gradskeinfo
