Iako je Švajcarska za ljude sa ovih prostora pojam “savršenog života” do te mere da je isti opisan i u pesmama, jedan Švajcarac pronašao je isto u Srbiji, tačnije u Novom Sadu gde živi proteklih pet godina. Kako je za “Blic” otkrio Benjamin Šet, sve što mu je potrebno dobio je upravo u našoj zemlji.
Kako to da iz švajcarskog grada Bazela, smeštenog na samoj granici sa Nemačkom i Francuskom dođe da živi u našu zemlju, Benjamin kaže da je odluka došla spontano, baš kao što je došlo do toga da prvi put čuje za našu zemlju i zainteresuje se za njenu istoriju i književnost.
Prvo putovanje u Beograd pre punoletstva
– Kada sam odlučio da posetim Srbiju, imao sam 17 godina. Nekako sam uspeo da nagovorim dva prijatelja da putujemo autobusom iz Švajcarske do Beograda. Sećam se da nije bilo puno turista u Beogradu i da smo moji prijatelji i ja zbog toga delovali dosta “egzotično” za stanovnike. Bio sam fasciniran time kako svi znaju engleski, čak bolje nego u Švajcarskoj, a sećam se i dan danas kako nam je jedan prodavac u prestoničkoj prodavnici tada rekao: “Vidite da ne jedemo decu”, aludirajući na vesti koje su se širile o Srbiji u svetu – priseća se Benjamin.
Kako dodaje, poseta našoj zemlji na njega je ostavila snažan utisak, te je nastavio da dolazi barem jednom godišnje, pritom obilazivši i druge gradove i uporedo učeći naš jezik.
– Sticao sam prijatelje, učio jezik i osetio veliku povezanost sa Srbijom. Nisam znao da ću doći da živim ovde, ali sam oduvek osećao da bih mogao. To nije bio slučaj sa Moskvom ili Kijevom koje sam takođe posetio, iako su u pitanju fantastični gradovi. Ipak, narod ovde je poseban, kultura, hrana. Posebno mi se sviđa to što se svaki deo zemlje razlikuje i ima svoje specifičnosti – objašnjava naš sagovornik.
Različitosti se ogledaju i u hrani
Prema rečima Švajcarca sa srpskom adresom, ne postoji hrana koja mu se nije dopala, od tradicionalnih recepata do voća i povrća koje ovde ima poseban ukus i miris.
– Tek kada sam došao da živim u Srbiju počeo sam da pratim kada ima kog sezonskog povrća i voća. U Švajcarskoj ove namirnice nemaju ni blizu intenzivan miris i ukus. Ovde se vidi kada se kupuje na pijaci da je u pitanju domaće, čak i boja i veličina je drugačija – opisuje Ben.
Kako navodi, hrana nije bila odlučujući faktor da se doseli u Srbiju, ali jeste predstavljala veliki plus u donošenju te odluke. Probao je sve domaće specijalitete, a ćevapi, iako postoje u sličnom obliku i u Švajcarskoj, imaju potpuno drugačiji ukus i oduševili su ga.
– Dopada mi se i to što u svakom kraju zemlje postoje tradicionalna jela koja se razlikuju, a svojim bogatstvom ukusa otkrivaju istorijske prilike koje su se menjale u Srbiji – kaže naš sagovornik, inače diplomirani istoričar koji posle završenih studija ipak ne radi u svojoj struci.
Frilenser možeš biti svuda, ali najbolje u Srbiji
Posao kojim se Benjamin bavi nema fiksno radno vreme, a podrazumeva posredovanje između kompanija i ponudu usluga jedne firme drugoj. Znanje jezika samo mu je otvorilo vrata ka ovom poslu, a prednosti su što može da organizuje svoje vreme na način koji njemu odgovara.
– Ponuda za posao došla je nekako spontano, a dobra strana je ta što je plata za ovu vrstu angažmana ista u bilo kojoj zemlji. Šta više, obzirom na to da sam sebi plaćam poreze i doprinose, isplativije mi je da to činim u Srbiji nego u Švajcarskoj, jer su nameti dosta manji – kroz osmeh kaže Ben.
Sloboda da organizuje svoje vreme dovela ga je i do toga da ispuni još jedan svoj davni san, a to je da poseti Siriju. O svemu ovome snimio je i nekoliko videa na srpskom, koje je postavio na Jutjub.
– Baš kao što me je zanimala Srbija, tako sam još odavno želeo da saznam nešto i o Siriji, a zbog situacije tamo, tek nedavno su se stekli uslovi da svoju želju ispunim. Čim sam saznao da postoji mogućnost da se ide, odmah sam organizovao putovanje – kaže ovaj Švajcarac.
Ljubaznost lokalnog stanovništva i opreznost vojske
U Siriji je naš sagovornik obišao Damask i Alepo, a kako navodi, između ruševina rata i značajnih istorijskih spomenika stoji narod koji ljubazno dočekuje tek ponekog turistu.
– U Damasku je stari deo grada ispunjen prodavnicama, a lokalni prodavci će vas zaustaviti da sa njim porazgovarate i posedite. Za razliku od Egipta, gde će vas tako mamiti da nešto kupite, ovde će zaista želeti da čuju nešto o vama i o tome odakle dolazite. Dozvoliće vam da razgledate, ali nećete osetiti nikakvu obavezu da nešto i kupite – objašnjava naš sagovornik.
Ipak, o politici je zabranjeno govoriti.
– Postoje određena pravila šta sme, a šta ne sme da se radi, ali za vreme boravka tamo samo sam jednom iskusio neprijatnost. Ipak, nisam bio uplašen za svoj život ili nešto slično tome.
Mnogo vojnih punktova se nalazi na sirijskim putevima, a njih je iz bezbednosnih razloga strogo zabranjeno fotografisati.
– Desilo mi se da sam na telefonu pregledao fotografije u galeriji, a nisam bio svestan da me neko posmatra. Pojavio se vojnik koji mi je zatražio da izađem iz autobusa i da mu predam telefon. Nakon što ga je pregledao, uredno mi je vraćen – kaže Ben i objašnjava da se nije uplašio jer je znao da nije ništa pogrešio.
Iz Sirije je poneo mnoštvo utisaka i uspomene za čitav život, ali, za razliku od Srbije, ne bi mogao da zamisli život tamo.
Lako vam je kad ste imali Vuka Karadžića
U razgovoru sa Benjaminom poneo nas je utisak o tome koliko dobro poznaje i govori srpski jezik. Kako nam je objasnio, za njega je srpski došao lakši sa učenje jer ga je proučavao uporedo sa ruskim jezikom.
– Kako su na neki način srodni jezici, ruski i srpski sam učio uporedo. Ipak, za mene je mnogo prijamčiviji bio srpski, lakše mi je išlo da ga naučim. Možda, da nije bilo ruskog, to ne bi bio slučaj, pa bi mi se srpski učinio mnogo komplikovaniji – kaže kroz osmeh Ben.
Na srpskom govori, piše i čita, pa tako bez problema prati i naše medije. Kako kaže, lako nam je kad smo imali Vuka Karadžića koji je na takav način reformisao srpski, da čitanje i pisanje ne dođe nikakva muka, nakon što se jednom jezik savlada. Ipak, moglo je bez onog “č” i “ć”. Za strance to dođe prava muka.
Jezik je usvojio, a način života prisvojio
Iako je odluka da dođe u Srbiju došla spontano, Novi Sad je ipak bio stvar izbora. Benjamin je oženio Novosađanku, a kako život zna da namesti neke stvari, ispostavilo se da je vojvođanska prestonica veoma slična njegovom rodnom Bazelu.
– Bazel je bogat različitim narodima i jezicima jer se nalazi na tromeđi Švajcarske, Nemačke i Francuske. Takođe ima veoma bogatu kulturu. Tako i Novi Sad sa svojim austrougarskim nasleđem i srpskim mentalitetom predstavlja pravu mešavinu i zahvaljujući tome ovde mnogi narodi nailaze na pravo gostoprimstvo, a neki se i odlučuju da ostanu ovde da žive – objašnjava Švajcarac.
Novosadski način života je već usvojio, pa voli čarde na Dunavu, ali i Najlon pijacu koja za njega predstavlja novosadsku znamenitost.
– Kada bih birao gde bih vodio svoje goste iz Švajcarske u Novom Sadu, to bi bila Najlon pijaca. Baš uživam da idem tamo subotom. Većina moje odeće je odatle (što je dobar način da se uštedi novac za putovanja), ali ima svakakvih interesantnih ljudi, kako kupaca, tako i prodavaca. Takođe volim da jedem tamo, na primer škembiće, jer sam sa hranom radoznao kao i sa izborom zemalja za putovanje – zaključuje sagovornik “Blica”.
Blic.rs
Baš je bilo lepo pročitati ovaj zanimljivi članak, pogotovu kad je reč o jednom našem novom sugrađaninu. Priznajem da sam ovaj portal otkrila sasvim nedavno, što mi je vrlo žao, on je, za razliku od 021 bogatiji, objektivniji i u svakom pogledu bolji! Jedina je zamerka sledeća: Švajcarac se oženio Novosađankom, nije oženio nju, nego sebe njom! Kažemo da je oženjen muškarac, a ne žena! Prema tome, žena se ne može oženiti (zasad), nego samo udati! Muškarci se žene devojkama, a ne žene njih! Molim vas, to je samo bukvalan prevod s engleskog, treba čuvati i jezik! Budite kvalitetni i… Učitaj još »