Kako bi ukrajinska kriza uticala na Srbiju da su vojska, ekonomija i politika ostale na nivou od pre 2008. i 2012. godine? Koliko bismo plaćali gorivo i gas, i koliko bi poskupela hrana? Zašto bi cene bile iste ili veće od onih u Evropi?
Piše: Milorad Bojović
Mediji su danas u Srbiji slobodniji nego ikad, mada se opozicija, i njima bliska grupacija od 24 dnevna lista, televizije, nedeljnika i portala upinju da dokažu suprotno. Od 2000. godine do danas, vladala je ili emotivna fascinacija ili novčana povezanost novinara i urednika s nosiocima ondašnje vlasti. Sa stranica štampe i iz blještavila TV ekrana tekli su samo med i mleko. Srbija je bila zemlja bogatih ljudi i apsolutnih sloboda. Da su stvari potpuno suprotne javnost je saznala tek 2012. godine, kada je došlo do promene vlasti. Otkuda toliko neznanje i neinformisanost ako smo uživali benefite demokratske renesanse? Kako je moguće da nismo znali da je naša ekonomija 2012. bila slabija nego 1960. godine? Na koji način su građani ostali uskraćeni za činjenicu da se stopa nezaposlenosti kretala od 27,8 odsto u 2003, pa do 28,6 odsto u 2012. godini. Ko je frizirao srpsku stvarnost u toj meri da niko nije znao da je naš javnu dug, čim su presahli prihodi od privatizacije skočio na 21,8 milijardu evra. Ko je nakon što su ugašene sve fabrike osmislio laž da je to učinjeno da bismo živeli bolje? Zašto je bio nedostupan podatak da je zbog zatvaranja fabrika bez posla ostalo 686.000 industrijskih radnika? Ko je krio da je samo 2011. ugašeno 10.800 preduzeća. Zašto je sakrivan podatak da je učešće industrijske proizvodnje u BDP-u 2010. godine bilo niže nego 15 godina posle Drugog svetkog rata? Kome je palo na pamet da šoping molove i konsultantske firme predstavi kao ključ ekonomskog preporoda Srbije? Ko je tajio podatak da je u ukupnom BDP-u od 2001. do 2012. visoka tehnologija imala učešće od oko 1, a da je niska niska tehnologija učestvala sa preko 50 odsto. Ko nas je obmanjivao da je od 2001. do 2012. izvršena modernizacija i jačanje odbrambene moći naše vojske? Odgovor je jednostavan! U Srbiji od 2001. do 2012. nije bilo slobodnih medija. Period svake vlade od 2000. godine obeležila je brutalna kontrola urednika i novinara. Do 2003. je samo jedan dnevni list bio kritički nastrojen protiv Đinđićeve vlade i on je ugašen i zabranjen u “Sablji”. Vlasnicima je posle isplaćena šteta od nekoliko miliona evra. Posle 2004. godine, samo nedeljnik “Pečat” nije pisao hvalospeve o vlasti. A od 2009. Nacionalni građanski list bio je jedini medij koji je kritikovao tadašnju Vladu Srbije. Mi smo bili jedini medij koji je objavio poražavajuće podatka iz strogo poverljivog izveštaja Ministartstva odbrane da vojska nije spremna za odbranu zemlje. Da nijedan građanin nema vojni raspored, da je oprema zastarela, zarđala i uništena. Da vojnici nemaju dovoljno municije. Niti odeće. Otkud mi smelost da tvrdim tako nešto? Jer znam da je taj izveštaj nuđen svim redakcijama. I niko nije smeo da ga objavi. A odgovore zašto je vojska svedena na nivo svratišta za beskućnike zna sadašnji kandidat za predsednika Zdravko Ponoš. Znaju i Boris Tadić, koji je Ponoša smenio 2008. godine i Dragan Šutanovac. Znaju to i novinari i kolumnisti koji su 2008. godine, zbog njihovog sukoba uzdizali i hvalili Šutanovca a danas pišu panegirike o Ponošu!
Otkud mi smelost da tvrdim tako nešto? Jer znam da je taj izveštaj nuđen svim redakcijama. I niko nije smeo da ga objavi. A odgovore zašto je vojska svedena na nivo svratišta za beskućnike zna sadašnji kandidat za predsednika Zdravko Ponoš.
Te 2011. godine niiko nije demantovao podatke iz strogo poverljivog izveštaja. Niti je osporena činjenica da su Demokratska stranka i njeni generali uništili vojnu odbrambenu moć, izmišljajući podatke o njenom jačanju. Umesto toga su, da bi sakrili svoj katastrofalni angažman, pokrenuli hajku na novinare i lov na krticu u svojim redovima. Umesto da se aktiviraju na poboljšavanju opremljenosti vojske, posvetili su se progonu mene kao glavnog urednika i novinarke koja je napisala tekst o sramnim rezultatima “modernizacije” srpske vojske. Njih nije zanimala Srbija. Zanimalo ih je da otkriju ko je izvor. Hteli su da znaju je li ih cinkario neko njihov, ili je papir stigao iz opozionih klupa. O tome da nas je saslušavala BIA i primoravala da odamo izvor, da je bio formiran preki sud, izveštavala je samo jedna televizija. Glavni mediji su ćutali. Ni reč. Ni slovo. Čak ni peticiju kojom je traženo da se povuku optužnice protiv nas nije potpisao niko iz medija koji se danas predstavljaju kao bastioni slobodnog novinarstva. Ne povampirujem slučajno sramnu prošlost današnjih opozicionih kandidata! Kultura sećanja je ključ budućnosti. U jeku ruske vojne intervencije u Ukrajini strah me je i da pomislim šta bi nam se desilo da nije došlo do preokreta i da smo kojim slučajem ostali na odbrambenom nivou iz Ponoševog, Đilasovog i Tadićevog vremena. Kurti bi pohapsio sve Srbe na severu Kosova i mi bi ćutali. Kosovo bi bilo primljeno u UN, SAD i EU bi nas primorale da uvedemo sankcije Rusiji i da uđemo u NATO. Naterali bi nas da se odreknemo gradnje brzih pruga, auto-puteva, visoko-tehnoloških fabrika i razvojno-tehnoloških parkova i da ostanemo zemlja šoping molova za prodaju njihovog otpada. Nesumnjivo je da bismo imali veliku političku nestabilnost. Da bismo bili uvučeni u neprincipijelna opredeljivanja i zauzimanje strana. Da ne bismo bili faktor mira. A zbog loše spoljne politike gas i benzin bismo plaćali po cenama po kojima ga sada plaćaju države Evropske unije. A cene hrane bi bile iste ili veće od onih u Evropi? Srećom po Srbiju, Ponoš, Tadić i Đilas su izgubili 2012. godine. Taj njihov katastrofali učinak pomoći će im da izgube ponovo, ubedljivije nego ikad. Pošto svi znamo da je reformisano pravosuđe njihova despotska zaostavština neka slobodno otvore onu fioku u kojoj 11 godina drže predmet odavanja državne tajne. Neka oslobode tog zarobljenog duha vlastite sramote. Ako misle da me brine to što piše tamo, neozbiljniji ste nego što izgleda. U tom spisu nema ničeg protiv mene, niti protiv naroda. Tamo su dokazi protiv njih. I, kao što sam predlagao onda, kada su me po njihovom nalogu saslušavali u BIA, isto mislim i danas. Predlažem da suđenje bude javno. Da javno saslušamo sve poslanike i funkcionere tadašnje većine. Ponoša, Šutanovca, Jeremića, Tadića i Đilasa. Da saslušanju prisustvuju i njihova 24 medija. N1 i Nova S obavezno. I da u direktnom prenosu sa suđenja napokon otkrijemo ko je i kako upropastio život građana, uništio državu i ugrozio odbranu zemlje.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
