Kandidati su se tokom proteklog perioda na razne načine trudili da nam privuku pažnju i da nas ubede da su BAŠ oni najbolji izbor za Srbiju i građane Srbije.
I dok mnogi u današnje vreme stoje u redovima čekajući da daju svoj glas i ispune svoju građansku dužnost, mi smo rešili da vas podsetimo kako se ranije glasalo u Srbiji i na koje su sve načine političari pokušavali da dođu do vlasti.
Izbori u Srbiji imaju dugu tradiciju. Održavaju se još od početka 19. veka, a prvih decenija od njihovog uvođenja zapravo bila reč samo o zamecima demokratije i izbornog prava.
U početku poslanici u Skupštini nisu birani glasanjem, već su bili pozivani od strane vladara.
Skupštine su se tada održavale pod vedrim nebom, a prisustvovalo im je i po nekoliko hiljada ljudi.
Na jednoj od njih, održanoj 2. februara 1835. godine donet je i prvi srpski ustav – Sretenjski.
Ipak, situacija se vremenom polako menjala, poslanici su ušli u zgrade, a politika je postala sastavni deo života građana Srbije.
A glasanje u Srbiji nekada je izgledalo ovako:
U početku glasalo se javno. Birač bi došao na izborno mesto i tu iznosio svoje mišljenje koga bi hteo za poslanika. Glasovi su se beležili, a zatim sabirali.
Često se događalo da jedan birač glasa za sve članove svog domaćinstva.
Sve do 1888. glasanje se obavljlo na ovaj način.
Tek je Ustavom iz 1888. uvedeno tajno glasanje kuglicama.
A da izborne krađe nisu ni tada bile neobična pojava na glasanju u Srbiji svedoče i sledeće komične priče.
Priče o krađama na izborima u Srbiji stare su koliko i izbori, a niz neregularnosti primećen je još na prvom glasanju. Različite političke stranke su prisiljavale ljude da glasaju za njihovu izbornu listu, a na spisku su se nalazili i kandidati koji nisu imali zakonsko pravo da učestvuju u radu Skupštine.
Jednom kada je uvedeno “glasanje sa kuglicama” čuvari izbornih kutija su znali i da slažu za koju stranku čuvaju kutije, kako bi dobili veći broj glasova, a bilo je i skoro komičnih scena sa rupama u kutijama kako bi kuglice iz njih ispadale i onda se mogle iskoristiti za nekog drugog kandidata.
Ipak, dugi niz godina krađe na izborima zapraov nisu bile najveći problem!
Mnogo veći nedostatak bila je činjenica da pravo glasa nisu imali svi građani Srbije! Biračko pravo bilo je ograničeno na muškarce, Srbe koji su navršili 21 godinu života i koji su plaćali porez na imanje, rad ili prihod.
Mogućnost izbora je zapravo bila oduzeta – ženama, pripadnicima nacionalnih manjina, oficirima, podoficirima, vojnicima, licama na robiji, osobama pod starateljstvom i onima osuđenim na gubitak časti… tj. ogromnom procentu stanovništva!
U brojkama i procentima, ovaj podatak izgleda ovako –
Pre nešto više od sto godina, u Srbiji glasala tek četvrtina od ukupnog broja stanovništva!
Pročitajte i Bio je najbolji gradonačelnik: Branko Pešić nije imao ni šofera, ni sekretaricu, a izgradio je pola današnjeg Beograda
Pored predstavnika koje je birao ovaj, ma koliko mali, deo naroda, u skupštinu su mogli ući i poslanici koje je postavljao vladar. Na svaka tri birana dolazio je jedan “postavljen” poslanik. Tako se dešavalo da u skupštini sede mitropoliti i vladike, okružni i sredski načelnici, kao i druga lica na položajima u državnoj upravi.
Ustavima iz 1888. i 1903. godine rešeno je da se narodna skupština sastoji samo od biranih poslanika. Ipak, čak ni tada, kralj nije bio u obavezi da imenuje ministre iz sastava Narodne skupštine, tako da su se vlade u stvarnosti uglavnom sastavljale na dvoru. Takođe, vladar je imao mogućnost da saziva, raspušta skupštinu i organizuje izbore.
Tek posle Drugog svetskog rata izborno pravo je postalo opšte za sve punoletne građane Srbije, uključujući i žene. Izbori za predsednika Srbije, po Ustavu, održavaju se svake pete godine. Prvi put su održani 1990. godine, kada je ta funkcija uvedena.
Opanak/Dnevno.rs
