Pismo prijatelju koji misli drugačije

Za četiri dana, na izborima 3. aprila vodiće se dve bitke za Srbiju. Jednu će na ulici pokušati da vode oni koje već 10 godina imaju problem s poverenjem građana. Druga bitka, za mir, sigurnost i ekonomski napredak vodiće se najsnažnijim i jedinim ubojitim oružjem na izborima dobrom voljom i zdravim razumom.

Piše: Milorad Bojović

Prijatelju, rešio sam da ti se u vremenu globalne diktature Tvitera, Instagrama i Fejsbuka, odnosno Mete, obratim pismom. Znam, nisam smislio ništa originalno. Šeling je uz pomoć pisama mnoga svoja razmišljanja delio sa Hegelom. Džon Lok je svoje stavove o toleranciji pismom dostavio Filipu van Limborku. Teodor Adorno je sebe i svoj život uz pomoć pisma obrazlagao Maksu Horkhajmeru. Borislav Pekić je o svojim idejama, nedoumicama i promišljanjima uz pomoć pisama, koja je pisao često i rado, redovno izveštavao svoje prijatelje Danila Kiša, Miodraga Bulatovića i Mirka Kovača. Šarl de Monteskje imao je temat “Pisma iz Persije”, a Isidora Sekulić zbirku svojih fantastičnih eseja s dalekog severa “Pisma iz Norveške”. Naravno, nemoj pogrešno da me shvatiš, ni u kom slučaju ne pretendujem da sebe, ili ono što želim da ti iznesem, poredim s delima navedenih velikana. Ne! Moje pismo nema takvu ambiciju! To je jedno obično pismo tebi, mom prijatelju. Sve što želim da ti kažem nemoguće je izreći na kafama i druženjima. Pismo sam odabrao kao medij koji daje prostor da se pažljivo izlože razlozi, dokazi i činjenice. Pismo omogućuje da sve što bi u živom razgovoru izazivalo emocije bude iskazano s najvećom mogućom dozom hladnokrvnog razuma. Oduvek smo se razlikovali. Ti si se na prvoj godini studija učlanio u Demokratsku stranku. Ja sam se članstva u bilo kojoj partiji, organizaciji, sistemu, udruženju gnušao, jer sam engleske humaniste o slobodi pojedinca uzimao kao krajnje logičan izbor, a ti si ih citirao da bi se pravio važan u društvu. Moja namera je da ti skrenem pažnju na činjenicu da su današnje “elite” uništile pristojno ophođenje i svele ga na 150, najčešće “ošišanih” znakova na Tviteru.  Neokomunistička liberalna elita, kojoj i sam pripadaš, čak je i politiku svela na tviterašku dosetku. Geg. Foru. Ali, ma koliko čovek bio dovitljiv, inventivan i originalan, te dve do tri rečenice nisu dovoljne da se bilo šta objasni razumno i razložno, a kamoli složena društvena i politička pitanja. Sudbina Srbije, njen ekonomski prosperitet, mir i stabilnost, ne mogu predstavljati doskočicu. Znamo se 30 godina. Uvek si bio poklonik stranaka koje propagiraju vrednosti liberalne demokratije. Bio si uz njih čak i posle 5. oktobra kada su tvoji roditelji, iako su bili rukovodioci u dve velike novosadske fabrike, zbog tranzicione privatizacije ostali bez posla. Ali, nikada nisi hteo da pogledaš istini u oči i da prihvatiš činjenicu da su ih otpustili tvoji politički favoriti. I tvoji izbori. Ti si glasao za tranziciju. To što ignorišeš činjenice meni ne smeta, a tebi ne pomaže. Nikad nisam smatrao da treba da misliš kao ja. Ali, zašto imaš potrebu da mene teraš da mislim kao ti? Da obmanu prihvatim za istinu! Istovremeno me je žalostilo što te raduju diverzije protiv soptsvenog naroda, o propasti dinara i drastičnom rastu cene goriva. Te lažne informacije koje su trebale da izazovu haos među građanima, i dovedu do njihovog razočaranja u politiku aktuelne vlasti, samo su nanele štetu tvojim prijateljima, komšijama, rođacima. Oni su iz straha od nestašica i poskupljenja žurili da po višim cenama toče benzin, i kupuju evro po ceni od 121 dinar. Za četiri dana, na izborima 3. aprila vodiće se dve bitke za Srbiju. Jednu će na ulici pokušati da vode stranke koje podržavaš i koje već 10 godina imaju problem s poverenjem građana. Taj diverzantski pristup politici već smo videli 2000. godine. I danas je jasno da se nisu borili protiv Miloševića, nego za priliku da se obogate prodajom najvrednije srpske imovine, što im i danas može biti ključni prioritet. Oni će po scenariju viđenom pre 22 godine od ranog jutra početi da simuliraju nepravilnosti na izbornim mestima, a oko četiri popodne počeće s tvrdnjama da su njihovi kontrolori na velikom broju biračkih mesta detektovali krađu glasova, pa čak i da su pobedili. Onda će pozvati birače da tu fantomsku pobedu brane na ulici. Pripremu za taj scenario počeli su još prošle godine, a nastavili su je pre desetak dana kada su počeli da prijavljuju navodne fantomske glasače, koji su dobili pozive za glasanje. Druga bitka, za mir, sigurnost i ekonomski napredak vodiće se najsnažnijim i jedinim ubojitim oružjem na izborima – olovkom

Ako smatraš da je politika tvojih favorita iz opozicije istinita, zašto je onda neophodno da je građanima nametnete silom? Zašto misliš da su neredi i ulično nasilje korisni za istinu? Od kada je dobrim idejama potrebno nasilje da bi zaživele?

Naravno, i ti i ja znamo da je ishod ovih izbora jasan i logičan. Vučić i SNS će pobediti! Sam si rekao da su oni vrhunski organizovana stranka. Da imaju 750.000 članova, koji imaju porodice i prijatelje. Priznao si da imaju i rezultate, da bolje živiš nego do 2012. godine. Da imaju i dobar program. Ali, ti kažeš da treba izaći na ulicu, da su ulični nemiri jedini način da dođe do promene vlasti izlaska iz “medijskog mraka”. Svako o stvarnosti sudi na osnovu sopstvene pameti, ali to ne znači da je dobar sudija. I da njegova zabluda može da postane istina. Ti ćeš se svejedno pridružiti protestima, i tvrdićeš da je svako ko glasa za SNS počinio greh dostojan prezira. A zašto? Jer su tako odučili oni, koji nude drastično lošija rešenja za sva srpska pitanja, koji zbog toga neprestano gube na izborima. Biti uzvišen u sujeti nije vrlina. Građanima Srbije ne treba nadmenost i prezrenje, treba im nastavak politike konkretnih, kvalitetnih rešenja. Novi putevi. Mostovi. Bolnice. Fabrike. Radna mesta. To, za sada, nude samo Vučić i SNS. Ako smatraš da je politika tvojih favorita iz opozicije istinita, zašto je onda neophodno da je građanima nametnete silom? Zašto misliš da su neredi i ulično nasilje korisni za istinu? Od kada je dobrim idejama potrebno nasilje da bi zaživele? Od kada je kvalitetu potrebna rušilačka destrukcija da se dokaže? Citiraću Džona Loka. “Ukoliko istina sama sebi ne obasja put do ljudskog uma, svaka pomoć koju joj može pružiti nasilje samo će je oslabiti.” Dakle, nije problem u građanima, dragi prijatelju, već u pristupu politici koji neguje sadašnja srpska opozicija. Srbiji i građanima ne trebaju političari i stranke kojima je borba za moć jedini razlog bavljenja politikom. Građani žele političare koji vlast doživljavaju kao sredstvo za unapređenje opštih uslova života, a ne polugu za lično bogaćenje i uništavanje najvrednijih nacionalnih resursa. Zato se druga bitka vodi najsnažnijim i jedinim ubojitim oružjem na izborima – zdravim razumom. Dobra volja i razum zajedno mogu sve! Biračko pravo je vrhunsko dostignuće demokratije, i niko ne treba da se stidi da ga iskoristi. Većinska Srbija ne treba da se stidi sebe. Građani koji podržavaju Vučića ne treba da brinu što će ih opozicioni mediji i opozicioni botovi na opozicionim portalima proglašavati krezubim sendvičarima. Nemaju čega da se plaše. Tvoji favoriti iz opozicije sem agresivnosti, spinova, obmana i prljavog rečnika ne nude druge kvalitete. Prijatelju, zar si zaboravio da su nasilnost i isključivost odlika slabih? Zar nije istina da su agresivnost i ponižavanje drugih – odlika nepristojnih? Pristojni ljudi znaju da ne treba da brinu zbog svojih uverenja. Njima u njihovoj zemlji ne treba nikakva druga hraborst osim dobre namere, osim ljubavi i dobrih perspektiva za svoju porodicu i svoju zemlju. Jedina hrabrost koja se očekuje od dobronamernih građana Srbije jeste da prošetaju do svog biračkog mesta. U društvu članova svoje porodice. Jedina smelost potrebna onima, kojima je važna budućnost Srbije jeste da glasaju za izgrađene bolnice, puteve, fabrike, pruge, škole, vrtiće! Jedina snaga koja im je neophodna jeste da glasaju za nove projekte, za nastavak vizije razvoja. Da glasaju za nove auto-puteve. Za još dva mosta u Novom Sadu i 180 hektara novih zelenih površina. Za nova radna mesta. Nove fabrike. Za platu od 1.000 i penziju od 500 evra. Za nove razvojne centre, nove visokotehnološke pogone. Za mir, stabilnost i ekonomski prosperitet. Zato svako ko Srbiji želi dobro treba da se naoruža dobrom voljom. I zdravim razumom.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću