Petrograd, nekadašnja prestonica moćnog ruskog carstva i danas brojne posetioce ostavlja bez daha. Teško je zamisliti koliko je samo istorije skoncentrisano u tom prelepom gradu na reci Nevi. Među brojnim znametim stanovnicima ovog grada svakako vredi pomenuti i ličnost, nama malo poznatog, Franca San Galija.
San Gali je rođen 1824. godine u porodici italijanskog porekla, u tada pruskoj Pomeraniji. Njegovi roditelji su pridavali veliki značaj obrazovanju dece. Franc je završio gimnaziju u Štetinu a pored toga je pohađao privatne časove engleskog i francuskog jezika a kao što su tada pravila učtivosti nalagala učio je da jaše i da pleše.
Nakon iznenadne očeve smrti, sa 17 godina Franc se zapošljava u kompaniji koja se bavila trgovinom ruskom robom. Par godina kasnije u filijali ove kompanije u Petrogradu bio je potreban radnik i tada je prešao u Rusiju.
Franc je često u slobodnom vremenu igrao šah sa Englezom čiji je otac bio upravnik Berdove mašinske fabrike koja je proizvodila parne brodova .Ovo poznanstvo mu je omogućilo zaposlenje u fabrici jednog od najmoćnijih industrijalaca tih godina.
Kada su u Berdovu fabriku došli škotski mastori za livenje da prenesu svoja znanja, Franc je bio dodeljen delegaciji kao prevodilac. Kako bi mogao pravilno da prevede razgovor, morao je da nauči tehničke termine iz livničke i mašinske proizvodnje.
Međutim, ovaj posao ga je toliko zainteresovao da je posle sve svoje slobodno vreme provodio samo na proučavanju livničkog posla.
U dvadeset i osmoj godini života, Franc je dobio rusko državljanstvo, a zatim se i oženio sa Sofijom Aleksandrovnom Rozinskajom, jedinicom ćerkom bogatog trgovca, čiji je miraz otišao kako bi Franc napravio sopstvenu mehaničku radionicu. Franc je o svojoj ženi rekao: „Moja supruga Sofija Aleksandrovna, hvala Bogu, nije bila lepotica, ali je meni bila veoma lepa, obrazovana, efikasna, vredno se bavila praktičnom umetnošću i domaćinstvom“. Inače, ovaj bračni par je živeo dugo i srećno a imali su čak šestoro dece.
Miraz nije bio dovoljan, morao je da uzme i zajam od 5.000 rubalja od istog prijatelja Engleza sa kojim je igrao šah. Započeo je proizvodnju metalnih kreveta, umivaonika i drugih potrebština za domaćinstvo. Nije mu išlo baš najbolje, neto prihod novog preduzeća za prvu godinu postojanja iznosio je samo 448 rubalja. Morao je da štedi na svemu ali zato nije štedeo na putovanjima u Evropu, gde je odlazio da proučava najnovije tehnologije. Tada mu je pala na um ideja da napravio ono što drugi proizvođači nisu imali.
Klima u Peterburgu mu je sama dala genijalnu ideju da napravi uređaj za grejanje.
Patent za radijator je ozvaničio 1857. godine nazivajući ga na nemačkom jeziku „vruća kutija“. Bio je to radijator sa vertikalnim diskovima. Brzo je ovaj izum nazvan baterija. Termin je preuzet iz vojnog rečnika – povezivanje više uređaja istog tipa u uređaj u jedinstvenog sistema ili instalacije za efikasno zajedničko delovanje. Naravno sistemi za grejanje vode postojali su i pre San Galijevog patenta. Nakon njega Brigs i Džozef Nejson su bili pioniri u grejanja zgrada na paru i osmislili sistem radijatora koji je koristo vertikalne gvozdene cevi 1863. godine.
Novi proizvod je odlično primljen u prestonici Ruskog carstva.
Porudžbine su počele jedne za drugom da stižu u njegovu radionicu. Posle nekog vremena, radna snaga od dvanaest zaposlenih majstora više nije mogla da postigne ispunjenje svih porudžbina. Uskoro skormni zavod je prerastao u fabriku specijalizovanu za izradu opremu za grejanje, kanalizaciju, vodovod i umetničko izlivanje. U umetničkom livenju, Franc je postao možda i poznatiji nego sa proizvodnjom radijatora. Čuvene kapije Zimskog dvorca, liveni ukrasi brojnih peterburških mostova, gvozdene rešetke bašta i balkona, lampe i ograde su njegovo delo. Car Aleksandar II dodelio je San Galiju zlatnu medalju sa Vladimirskom lentom za sistem gašenje požara koji je postavio u Zimskoj palati. Tada je San Gali dobio dozvolu da stavi državni grb na svoje proizvode.
Dobio je počasno zvanje manufakturnog savetnika i čin pravog državnog savetnika (1889). Bio je član Saveta za trgovinu i manufakture pri Odeljenju za trgovinu i manufakture Ministarstva finansija , član Sanktpeterburške komore za fabričke poslove, član uprave Peterburške privatne komercijalne banke . Posle duge i uspešne poslovne karijere, preminuo je u gradu koji mu je pružio priliku za veliki uspeh a sahranjen je Tentelevskom groblju 1908. godine.
Autor: Petar Đurđev
