Rejting je u politici sve. I ništa. Prva zabluda predstavlja manifest kompletne srpske opozicije. Statut kom prilagođavaju sve svoje aktivnosti. Takvo delovanje u svom fokusu nema dobrobit ljudi. Samo izvitopereni zavet vlastitom egu.

 

Piše: Milorad Bojović

Druga tvrdnja odnosi se na političare i partije koji znaju da poverenje građana nije rezultat marketinga već požrtvovanog rada. Ona važi za one koji politiku ne vide kao sredstvo za sticanje lične koristi, već kao potencijal za opštu dobrobit. Koji rešavaju probleme, a ne ostavljaju ih budućim generacijama.

Da bi došla do rejtinga opozicija se 10 godina bavi spinovanjem stvarnosti. Nakon izbora su sve svoje obmane uselili u Skupštinu Srbije. I već četiri meseca u njihovim klupama umesto gromoglasno najavljivane političke superiornosti stanuju politička i retorička nemoć. Političke obmane o radu srpskog parlamenta koje opozicija iznosi u javnost počivaju na zabludi da se manjak ideja može predstaviti kao znak političke, intelektualne i demokratske superiornosti, koja je toliko uzvišena da građani usled svoje ograničenosti ne mogu da je razumeju. Osim što je reč o vrhunskom licemerju, nastojanje da svoj hendikep prebace na građane, predstavlja pervertirani narcizam bez presedana. Franc Boas danas ne bi morao da putuje u yungle Afrike i Južne Amerike da traži dokaze da su Evropljani u zabludi kada smatraju da su uzvišeniji u odnosu na sve druge narode. Mogao bi da dođe ovde Srbiju i uveri se da i danas u 21. veku postoje individue i političke stranke koje veruju da im pripada božansko pravo da vladaju, i određuju razvoj društva i društvene tokove, a da pritom nemaju legitimitet dobijen od građana.

Dogmatsko zastupanje superiornosti nije u duhu demokratije, niti ima uporište u objektivnim činjenicama. Superiornost nije imaginarna vera u ličnu nadmoć. To je prednost razuma, duha i tela koja uvek i svuda omogućuje dominaciju u odnosu na konkurenciju. Postavlja se pitanje kako je onda moguće da političari koji sebe smatraju najsuperiornijim Srbima, 10 godina jedva uspevaju da dobace do cenzusa? No, da budemo pošteni, ta borba s cenzusom nije stvar novijeg datuma. Ona je samo postala očigledna nakon što se, pred naletom Vučića i SNS-a, nekadašnji DOS raspao na sastavne delove. I nakon što su Demokratsku stranku napustili njeni sateliti. Ta fisija ogolila je činjenicu da DS 12 godina nije vladao zahvaljujući svojoj snazi nego podršci velikog broja malih partija, s kojima je pravio široke predizborne koalicije. Srbija punih 16 godina, od 2000. do 2016. godine nikad nije mogla da utvrdi kolika je stvarna snaga demokrata. Marketing i kontrola medija omogućili su Tadiću, Jeremiću, Đilasu i Pajtiću, da osmisle simulakrum lažne moći, koji je počivao na podršci više od 20 lokalnih, regionalnih, manjinskih i ekspertskih stranaka. Ta lažna predstava rasprsla se i razvejala 2016. godine i tada smo saznali da je stvarna moć Demokratske stranke teška svega 6,07 odsto glasova. Njihove rezultate tako treba tumačiti i danas. Nijedna opoziciona stranka nije samostalno izašla na izbore. Koalicija sačinjena od 10 stranaka, uz neprestano prisustvo u medijima, uspela je da obezbedi podršku 520.469 glasača. Skoro 1,8 miliona glasova manje od Vučića.

Kant kaže da je bolje znati malo ali temeljno, nego mnogo, ali površno. Pitam se šta bi rekao kad bi upoznao srpsku opoziciju, koja o politici, državi i ekonomiji zna malo i površno? Darvin je dokazivao da se manjak kvaliteta nadoknađuje šepurenjem. Preventivnim samoreklamiranjem. Jesu li tvrdili – samo da uđemo u Skupštinu, svojim briljantnim umom i retorikom ponizićemo naprednjake? Jesu! Jesu li obećavali građanima – videćete koliko smo pametni samo da se domognemo poslaničkih klupa? Jesu! Jesu li govorili – da će SNS ćutati, da neće imati šta da im odgovori? Jer, niti ima dovoljno argumenata, niti ima kategorijali aparat da to artikuliše. Jesu! Jesu li ponavljali mantru – poslanici SNS-a su uplašeni, neće smeti reč da progovore kad se suoče sa nama? Jesu! I šta se onda desilo? Poslanici SNS-a su ih deklasirali jezikom činjenica i snagom uverenja. Dakle, kad su se najzad domogli poslaničkih klupa, briljantnost se pretvorila u krik nemoći! U buku i bes. Umesto snage reči, umesto sile argumenata, ponudili su samo nove dokaze u korist darvinizma. Demonstrirali su da vladaju širokim asirtimanom psovki. I sklonost ka fizičkom razračunavanju.

Legenda kaže da je Sveti Bernardin Sijenski najavio žiteljima Peruđe da će im kod sledeće propovedi pokazati đavola od krvi i mesa. Peruđani su pohitali na tu propoved koja je obećavala nečuveni prizor. Tokom propovedi on uzvikne: „Hoćete da vidite đavola? Pogledajte se međusobno„. Svaki put kad opozicija hoće da kaže da postoje poslanici koji vređaju, dobacuju, psuju i ometaju rad parlamenta – neka se pogledaju međusobno!

Da bi prikrili da je marketinška mantra o superiornosti bila prazna priča pribegli su diverziji. Iz uloge dominantne elite prebacili su se u ulogu žrtve. Svaki trenutak su koristili da pokušaju da isprovociraju incidente i za njih okrive poslanike većine. Kad ostanu bez argumenata izmišljali su da su žrtve verbalnog nasilja. Kad shvate da gube u debati, stvaraju atomsferu konflikta i onda brzo trče u skupštinski hol da drže konferencije za medije, na kojima svoju nepristojnost prebacuju na poslanike većine. Patentirali su prolazak svojih poslanica kroz sektor u kom sede poslanici većine s namerom da izazovu incident. Umesto suprerironosti građanima su demonstrirali neuljudnost i grubost. Netrpeljivost i nadmenost. I onda su se suočili s daljim padom ionako loše reputacije među građanima.

Pad rejtinga pokušaće da zaustave i preokrenu novim diverzijama. Nastojaće da izazivaju incidente. Da stvaraju atmosferu konflikta. U svojim istupanjima biće sve nepristojniji. Sve neučtiviji. Sve necivilizovaniji. S političkog terena preći će na optužbe ad hominem. Odglumiće pad prolazeći između naprednjačkih klupa i po ustaljenom maniru medijima će ga prikazati kao napad. I onda će, uz zdušnu pomoć svojih tabloida, portala i televizija, sklonih da laž prikazuju kao istinu, za taj nepostojeći nasrtaj pokušati da okrive naprednjake. Nije pitanje da li će to učiniti, pitanje je šta će uraditi kad shvate da grafik njihovog rejtinga nezaustavljivo nastavlja da teži nuli? Hoće li od Evropske unije tražiti da naloži ukidanje cenzusa? Ili zabranu svih medija osim njihovih? I ukidanje prava glasa biračima koji misle drugačije? Ovo poslednje biće teško. To je skoro cela Srbija.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije.

Dnevnik

2 Comments
najstariji
najnoviji najviše glasova
Inline Feedbacks
View all comments
SNS Uzivo
28/11/2022 11:39

Vaš pad bice kolosalan, samo gledajte… 🙂

Last edited 2 meseci ranije by SNS Uzivo
Staša dvocevka
23/01/2023 18:56

Pitanje za autora teksta, da li Vas je nekad sramota sta pisete?