U pojutarje Mitrovdana, 9. novembra 1918, grupa Salajčana na ukrašenim konjima sa srpskim zastavama, izašla je do Sremskih Karlovaca da dočeka srpsku vojsku i da zajedno sa njom, prođe kroz Petrovaradin, a zatim, preko Poćorekovog mosta, kroz Dunavsku ulicu, uđe u centar Grada.
Majora Bugarskog, svečano je dočekalo mnoštva srpskog sveta, pozdravne govore održali su Jaša Tomić i Ignjat Pavlas, a veselje je na ulicama trajalo do duboko u noć.
Kao jedna od zanimljivosti tog dana prepričava se događaj kada je prilikom slavlja iz fotografske radnje Josefa Singera u Dunavskoj ulici, pred čijim objektivom su stajali kraljevi više balkanskih zemalja, izneta velika očuvana fotografija kralja Petra i nošena sve do Matice srpske.
No, samo par dana ranije situacija u Novom Sadu je bila potpuno drugačija.
Delegacija Srpskog narodnog odbora, s Ignjatom Pavlasom na čelu, boravila je u Beogradu, 6. novembra, gde je zahtevala da srpska vojska što pre uđe u Novi Sad.
Bilo je potrebno što pre uspostaviti vlast u gradu jer je, kako to obično biva kod krupnih istorijskih događaja, stanje tih dana u Novom Sadu bilo haotično, nesigurno i u stalnoj opasnosti od izbijanja sukoba.
Naime, nemačke i austrougarske trupe koje su se u neredu povlačile, više su bila razularena, pijana rulja, sklona svakom nasilju, koju oficiri teško obuzdavaju, nego disciplinovana vojska.
Ni gradska uprava koja je 1. novembra formirana od strane ugarskih vlasti, a kojima je rukovodio novinar Jožef Majer, nije bila od prevelike pomoći, budući da se oko njih čitava Austrougarska država raspadala.
Zbog toga su po hitnom postupku formirani srpski organi, odnosno Srpski narodni odbor, koji je imao što pre preuzeti vlast i očuvati miru gradu.
Oni će, svojim delovanjem i mudrošću, ne samo preuzeti vlast, nego i očuvati grad od već spremnog razaranja: miniranja ključnih objekata, pljački, paljevina, ubijanja civila i svakog drugog nasilja.
Tako je još 3. novembra, u dvorištu škole na Salajci održan veliki narodni zbor, na kom je formirana Srpska narodna straža. Oni su uzeli oružje od županijskih vlasti i postali važna oružana sila, koja će čuvati grad do dolaska srpske vojske.
Na licu mesta straži se priključilo oko pet stotina srpskih mladića koji su, odmah potom, na čelu sa svojim komadantom Jovanom Živojinovićem (budućim gradonačelnikom), odmarširali do Gradske kuće da prime naoružanje.
Treba istaći da za Novi Sad nisu vođene borbe, grad se, zbog svog položaja, nije mogao braniti.
Umesto toga je sa nemačkim i austrougarskim komandantima postignut dogovor da se u miru povuku iz grada, uz obećanje da niko neće pucati na njih, niti ih maltretirati na druge načine, ali da ne mogu da miniraju mostove, unište druge objekte, pljačkaju, pale ili ubijaju i na drugi način zlostavljaju civile.
Ovaj dogovor je ispoštovan, te se nemačka i austrougarska vojska u miru povukla.
I pored velikog uloženog truda Srpska narodna straža nije imala ni dovoljno snage, ni autoriteta, da zavede red u gradu.
Tada su u pomoć pritekli srpski ratni zarobljenici kojih je u Novom Sadu tih dana bilo nekoliko hiljada. Među njima je bio i mladi potporučnik Boško Pavlović. Na sopstvenu inicijativu, a u sporazumu sa Srpskim narodnim odborom, on je obrazovao jedan odred Srbijanaca koji je primio naoružanje od Srpske narodne straže.
Sama pojava disciplinovanih i odlučnih srpskih vojnika mnogo je doprinela smirivanju situacije u gradu i okolini.
Ubrzo je u grad umarširala srpska vojska na čelu sa majorom Bugarskim, a u fokus su došli drugi događaji, od velikog nacionalnog značaja.
Naime, imala se organizovati Velika narodna skupština 25. novembra, na kojoj će biti doneta odluka o bezuslovnom priključenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji…
gradskeinfo.rs
