Izbori održani u Turskoj u nedelju 14. maja ispraćeni su sa posebnom pažnjom svetske javnosti, što naravno nije nimalo slučajno.
Turska je zemlja sa preko 84 miliona stanovnika i značajnim ekonomskim potencijalima. Njen kulturni i politički uticaj manifestuje se na Balkanu, Kavkazu, Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Praktično na celokupnom prostoru na kom se nekad prostirala moćna Osmanlijska imperija. Takođe, ta zemlja kontroliše jedini plovni put kojim se iz Crnog mora može proći u Sredozemlje i jedna je od najznačajnijih članica NATO-a sa moćnim vojnim kapacitetima.
Kada sve pomenuto uzmemo u obzir, onda nam postaje jasno interesovanje svetskih medija za izbore u Turskoj. Značaj te države u međunarodnoj geopolitičkoj areni je izuzetan, tako da sve ono što može uticati na njenu spoljnopolitičku poziciju prirodno privlači posebnu pažnju javnosti. A predsednički i parlamentarni izbri u Turskoj su upravo jedan takav događaj, jer će se njihovi rezultati neminovno odraziti na spoljnopolitičku agendu zemlje.
Turski saveznici iz NATO-a i Rusija zasigurno su najviše zainteresovani za ishod ovog izbornog procesa.
Pošto se Kremlj i zemlje političkog Zapada trenutno nalaze u otvorenom sukobu, koji vode preko nesrećne Ukrajine, svakako da i jedni i drugi pokušavaju da utiču na poziciju zvanične Ankare. Do sada Turska nije u potpunosti sledila političku agendu svojih zapadnih saveznika. Tačnije, osudila je rusku vojnu akciju u Ukrajini, ali je odbila da se priključi zapadnim sankcijama protriv Moskve.
Nema sumnje da je sadašnji turski predsednik Erdogan najzaslužniji za neutralno držanje njegove zemlje u ovom dramatičnom sukobu na istoku Evrope. Ekonomski, a posebno energetski, Turska je čvrsto vezana za Rusiju, tako da je procena turskog predsednika bila da bi narušavanje tih odnosa imalo teške posledice po i onako uzdrmanu tursku ekonomiju.
Turskoj su potrebni jeftin ruski energenti, ali i tržište te zemlje za izvoz različite robe, posebno voća i povrća.
Takođe, ne smemo zanemariti činjenicu da Turska uz pomoć Rusije gradi nuklearnu elektranu u svojoj zemlji. Upravo taj projekat je esencijalno važan za energetsku bezbednost Turske. Naročito, ako uzmemo u obzir predviđanja stručnjaka da će nuklearna energija, uz obnovljive izvore, potpuno potisnuti fosilna goriva.
Sagledamo li sve pomenute činjenice, jasno je da se zvanična Moskva nada pobedi Erdogana i nastavku dosadašnje saradnje. Rusiji nikako ne treba neprijateljski režim u Ankari, koji kontroliše Bosfor i Dardanele, a samim tim i kretanje ruske crnomorske flote prema Sredozemnom i drugim morima. Sa druge strane SAD čak i ne kriju da bi radije na čelu Turske umesto Erdogana videli njegovog glavnog oponenta Kemala Kilidždaroglua, koga je američki ambasador u Ankari čak i posetio tokom izborne kampanje.
Naime, odnosi Turske i SAD-a tokom Erdoganove gotovo dvodecenijske vladavine značajno su pogoršani.
Erdogan je neko ko je odlučio da svoju zemlju otrgne od tog dominantnog uticaja iz Vašingtona, a koji je praktično od sredine prošlog veka bio presudan u Turskoj. Značajno ekonomsko i vojno jačanje Turske omogućilo je Erdoganu da taj rizičan poduhvat započne i to kroz vođenje sve aktivnije spoljne politike nezavisne od volje Stejt departmenta.
Takvo ponašanje Eredogana izazvao je prvo podozrenje u Vašingtonu, a zatim i otvoreno nezadovoljstvo. Bilo je to očigledno već po pitanju Sirije, gde su Turci izbegli direktnu konfrontaciju sa Rusijom, a na šta su ih SAD podsticale. Kupovina sistema S-400 bila je samo potvrda neposlušnosti njihovog do nedavno jednog od najvernijih saveznika. Dok je odbijanje Erdogana sledi zapadnu strategiju prema Ukrajini dolilo ulje na vatru.
Za to vreme SAD svakako nisu ostale pasivne prema Turskoj. Erdogan ih i danas drži odgovornim za pokušaj njegovog svrgavanja putem neuspelog državnog udara 2016. godine. Sem toga, SAD su konstantnim ekonomskim pritiscima podrivale Erdoganovu poziciju pokušavajući na taj način da daju vetar u leđa turskoj opoziciji.
Doduše, treba naglasiti da ni opozicija tu pruženu ruku saradnje nije odbila. I to ne zaključujemo samo zbog sastanka Kilidždaroglua i američkog ambasadora uoči izbora u Turskoj, već zbog njegove najave da će ukoliko pobedi preispitati tursko-rusku saradnju na planu izgradnje nuklearke u toj zemlji, što i te kako prija ušima američkih diplomata.
Međutim, izbori u Turskoj doneli su Erdoganovoj koaliciji apsolutni trijumf i natpolovičnu većinu u parlamentu. Što se tiče predsedničkih izbora Erdogan je i tu ostvario pobedu osvojivši u prvom krugu oko 5% više glasova u odnosu na Kilidždaroglua. Kilidždaroglu sada samo čudo može pomoći u drugom krugu u kom je Erdogan svakako favorit. Zato, ukoliko i 28. maja ostvari pobedu, biće to znak da se „Erdoganov era“ nastavlja, ali i da su turski birači dali punu podršku suverenističkoj politici svoje zemlje.
Autor: Srđan Graovac
