Ko zna kako bi izgledala istorija novosadskog sporta, da nije bilo jedne davne administrativne zabrane, kaže monografija ”Novi Sad od varoši do grada”. Tako počinje priča o Đorđu Markoviću Koderu – osnivaču prve privatne škole za gimnastiku i mačevalačke veštine, davne 1837. godine.
“Ugarsko namesničko veće naređuje Novosadskom magistratu da alhemičarima zabrani svako topljenje metala u gradu. Novosadskom magistratu se izričito naređuje da se mora zapleniti sav sumnjivi materijal koji se pronađe u alhemičarskim radionicama. Predviđene su veoma stroge kazne za one koji se ubuduće budu bavili alhemijom”, naredile su carske vlasti pre skoro dva veka.
I da nije bilo ovakvog stava carskih vlasti u Novom Sadu, prema alhemičarskim eksperimentima, ko zna da li bi te 1837. godine ovde bila osnovana na ovom mestu i na ovaj način prva privatna škola za gimnastiku i mačevalačke veštine.
Zašto? Zato što je osnivač škole Đorđe Marković zvani Koder bio, verovali ili ne, prvi srpski alhemičar!
Umesto zakonom zabranjenih alhemijskih radova u majstorskoj radionici, Koder je ostvarenje svojih želja video u onome što je, za sve osim za njega, izgledalo tako obično, zdravo, a zakonom dozvoljeno.
Monografi kažu da je Koder svoje alhemičarske ideale preneo u sportsko vežbalište, trenirajući tamo i duh i telo svojih mladih novosadskih učenika.
Pored toga što je bio osnivač i glavni profesor ove škole, Đorđe Marković bio je još po mnogo čemu osobena ličnost. Veliki putnik, poliglota (znalac 11 jezika), fanatični pešak (išao na daleke puteve peške, jednom čak do Carigrada), učitelj mačevanja i gimnastike dvojici sinova kneza Miloša Obrenovića (Milanu i Mihailu) – Koder se bavio mnogo čim, ali je ipak ostao najpoznatiji kao tvorac jednog sasvim osobenog, ezoterijskog pesničkog jezika punog egzotičnih kovanica, nastalog na osnovu njegovih novosadskih druženja sa svim čudacima onog vremena. Zbog toga je on ostao zabeležen u svim pesničkim antologijama srpske poezije XIX veka kao tvorac “Romoranke” i “Sna matere srpske”, dva najčudnija epa čitave balkanske književnosti tog vremena.
”Sigurno najneobičniji Novosađanin tog vremena”, prema rečima monografa, ovom gradu podario je i neobičan istorijski prilog – pamtiće se kao razigrani učitelj mačevanja i utemeljivač modernog novosadskog sporta.
Izvor: Novi Sad – Od varoši do grada, ArtPrint Novi Sad, 2005.
