Kisačka ulica je dobila naziv po tome što je vodila prema obližnjem selu Kisaču. Za dva i po veka postojanja, samo je jednom u svojoj istoriji menjala ime i to za vreme okupacije, kada je promenjeno u Subotička ulica, a nakon oslobođenja je vraćen stari naziv ulice.
Do kraja 19. veka proširila se sve do nekadašnjeg nasipa koji je branio unutrašnji deo grada od čestih poplava.
Nastanak ove ulice vezan je za osnivanje Petrovaradinskog Šanca. Tada se u ovu ulicu naselio veliki broj porodica članova nekadašnje Srpske milicije.
Na kraju Kisačke ulice nekada se nalazila Kisačka kapija (rampa), gde se svim trgovcima koji su poslom dolazili u Novi Sad da prodaju svoju robu, naplaćivala kaldrmarina. Kapija se noću zatvarala.
Kisačka je bila na jednom od glavnih putnih pravaca Novog Sada još od nastanka grada, ali kada je kanal presekao ovaj put, ostao je samo želenički pravac duž nekadašnjeg puta, a do Kisača se danas ide Rumenačkim putem.
Nekada se na raskrsnici Kisačke i Temerinske ulice nalazio krst, a na ovom mestu se nalazila i čuvena kafana „Kod tri krune“.
Ornament sa prikazom Tri krune, po kojima kafana nosi naziv, nalazile su se iznad ulaza.
U njoj se ispijalo pivo, a služio se nadaleko čuveni paprikaš, svirala je muzika, raspravljalo se o aktuelnim temama, politici, prepričavali su se gradski tračevi, igrale su se karte i održavale su se igranke.
Niže niz ulicu sa leve strane je i danas restoran Bela lađa, a sudeći po starim fotografijama nekada se zvala „Kod mađarskog kralja“.
Ovaj restoran koji zastupa sve vrste nacionalnih i internacionalnih jela, iz Vojvodine, mediterana i vegetarijanska jela, sve vrste ribe i plodova mora, pečenja, i razne vrste slatkih poslastica, opstaje već vek i po.
Još niže niz ulicu nalazi se kuća Mileve Marić-Ajnštajn, u kojoj je živeo i najpoznatiji novosadski zet Albert Ajnštajn.
Prema sačuvanim pričama Salajčana, Albert Ajnštajn je preko leta tu boravio, a voleo je i da se provoza biciklom duž cele Kisačke ulice.
Kisačka ulica je danas u velikom svom delu potpuno izmenjena.
Moderna visokogradnja već je duboko zašla u ovaj deo grada, pa je od starih kuća ostala još samo nekolicina.
Ovi „poslednji Mohikanci“ još odolevaju i čuvaju sećanje na staru Salajku i stari Novi Sad, braneći istoriju od pada u zaborav.
gradskeinfo.rs
realno treba dozvoliti gradnju i da se to malo urbanizuje..inace je zapusteno i ruzno