Iako novosadski Kej predstavlja samo mali deo veće celine, odnosno deo nasipa kojim se AP Vojvodina štiti od ćudljivog Dunava, on je jedno od, ako ne i omiljeno mesto Novosađana i posetilaca Novog Sada za šetnju.
Ono što ni većini stanovnika Novog Sada nije poznato je da je Kej zapravo izdeljen na tri celine, odnosno ulice.
Tako deo koji počinje od kapije bivšeg brodogradilišta, pa do dela gde Bulevar cara Lazara izlazi na Kej nosi naziv Sunčani kej, na njega se nastavlja deo koji do Varadinskog mosta (odnosno mosta Duga) nosi naziv Kej žrtava racije, a odatle do početka kanala Dunav-Tisa-Dunav deo sa nazivom Beogradski kej.
Svaki od ovih delova Keja zaslužuje zaseban tekst, jer kao što ste već imali prilike da pročitate u ranijim tekstovima, dužina ulice nije proporcionalna količini istorije kojom je ulica prožeta.
Današnji Sunčani kej prvobitno se zvao Istarski kej, ali je početkom `90-tih, kada je počeo građanski rat u bivšoj SFRJ, to promenjeno.
Prema nekim navodima, negde u to vreme na inicijativu građana koji su osećali izvesnu nelagodnost zbog tog naziva promenjeno je ime ulice i Istarski kej postaje Sunčani kej.
Jedan od članova komisije za promenu imena desetak godina kasnije piše kako je tu učinjena greška jer prisvojni pridev „istarski“ nije izveden od toponima Istra koja se nalazi u Hrvatskoj (što bi onda opravdalo promenu imena), a koji u svom pravilnom obliku glasi „istranski“, nego pridev izveden od reči Istar što je latinsko ime za reku Dunav.
Istorija odnosa Dunava i Novog Sada je u najmanju ruku vrlo turbulentna.
Vekovima je neukroćeni Dunav s proleća pokazivao svoju snagu čisteći sve što bi na njegovim obalama prvi žitelji Novog Sada sazidali i napravili.
Prve nasipe podigle su graničarske, a posle komorske vlasti.
Poplava iz 1770.godine bila je prava katastrofa, jer je Dunav te godine prodro u grad. Tada su podignuti nasipi i opkopi, koji su se pokazali posebno jakim, kada su 1827. izdržali posebno visok vodostaj.
U početku nisu dizani obuhvatni zaštitni nasipi, već su nasipane samo pojedine niže ulice, poput Dunavske.
Godine 1859. izgrađen je i gornji nasip (Limanski nasip).
Ipak poplave su i dalje bile veliki problem za žitelje Novog Sada, pa je već 1873. godine poplavljen novosadski atar.
Najveća i najfatalnija poplava u prošlosti Novog Sada u 19. veku bila je ona od 12. marta do 18. aprila 1876. godine. Povodom te poplave gradski Magistrat zasedao je više puta i doneo je važne odluke.
Užurbano su popravljani nasipi i pravljeni su novi, prokopavani su odvodni kanali, propusti i doziđivani su šančevi oko grada.
Kako bi se predupredila situacija da nestane ljudstva za odbranu grada od poplave, doneta je odluka da se pozatvaraju svi izlazi iz grada i da se nikome ne dozvoli da napusti Novi Sad.
Troškovi oko poplave bili su izuzetno visoki, baš kao i šteta koja je tokom nje nastala.
Osim ove, još se pamte poplave iz 1926. godine, 1940. godine, 1954. godine, a najveća poplava u novije vreme zabeležena je 1965. godine.
Te godine je veći deo AP Vojvodine bio poplavljen, jer efikasan sistem bedema još uvek nije postojao.
Upravo poplave iz 1965. godine su ukazale na potrebu uspostavljanja efikasnog sistema odbrane od poplava.
U okviru radova na sanaciji dunavske odbrambene linije posle poplave 1965. godine, u desetogodišnjem periodu 1965-1974, dovršeno je osiguranje odbrambene linije na deonici uz Dunav (ukupno 135,5 km).
Tako se iz nužde izrodilo omiljeno novosadsko šetalište.
Realizacijom projekta rekonstrukcije i nadvišenja Keja 2009. godine, Novi Sad prvi put u istoriji može biti siguran da je zaštićen od poplava.
Svoj današnji izgled Sunčani kej, Kej žrtava racije i Beogradski kej uglavnom duguju radovima na rekonstrukciji, koji su sprovedeni od 2009. do 2012. godine.
U tom periodu izgrađene su pešačka, biciklistička i trim staza.
Trim staza na Sunčanom keju dugačka je tačno 2.500 metara i proteže se celom dužinom ovog dela Keja.
Osim što predstavlja idealno mesto za rekreaciju, trim staza predstavlja i stalan izvor sukoba između onih koji je koriste na različite načine, vrlo često nenamenske.
Naime, dok je jedni koriste za trčanje, drugi je koriste za lagano šetanje.
Poseban problem nastaje kada šetači sretnu nekog poznatog, pa sa njim zastanu na kratko, da razmene koju reč, ometajući rekreativce koji su došli na trčanje.
Dok jedni trim stazu koriste noseći laganu sportsku obuću, drugi se po njoj kreću u cipelama sa štiklom, pa dolazi do oštećenja podloge.
Takođe, zabeleženo je i da se po njoj voze automobili, motocikli i bicikli.
Sve ovo zadaje glavobolju i jednima i drugima, jer rekreativcima nije jasno zašto šetači ne koriste betonsku stazu koja je odmah pored i široka je bar 4 metra, dok šetačima nije jasno zašto oni nekome smetaju, kada ima sasvim dovoljno mesta da ih obiđu.
Prevozna sredstva na stazi za trčanje/šetanje su poseban problem, o kojem je suvišno pisati.
Na samom početku, kada se krene iz pravca Limana 4, nalazi se marina za čamce, jedrilice i manje brodice.
Ljubitelji Dunava svoja plovila mogu da ostave u nekom od nautičkih klubova, a osim njih se na ovom delu keja nalazi i nekoliko čardi za uživanje i opuštanje.
Tako se jedan za drugim ređaju: Nautički klub Yachting Club, Nautički rekereativni klub „Liman“, čarda „Liman“, Jedriličarski klub „Vojvodina“ i čarda „Jedro“.
Preko puta, uz Sunčani kej nalazi se objekat nekadašnjeg „Češkog magacina” u Novom Sadu, koji predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture.
Zgrada magacina je industrijski objekat namenski izgrađen 1921. godine na prostoru u jugoistočnom delu Novog Sada, uz samu obalu Dunava.
Podigla ga je češka država za potrebe skladištenja poljoprivrednih proizvoda koji su kupovani u gradu i okolini, a potom Dunavom transportovani na sever.
Svojevremeno, negde od sredine 1990-tih, se u jednom delu objekta nalazio klub NS Time, mesto gde se slušala Punk i Rock muzika.
Svakako, najupečatljiviji detalj iz ovog kluba je avion Mig-21, sa nacrtanim čeljustima na nosu aviona, a koji je kompletan bio smešten unutra.
Gotovo svi novosadski Punk i Rock bendovi koji su postojali 90-tih u nekom trenutku imali su svirku u NS Time–u
Danas klub više ne radi.
Ako nastavimo dalje Sunčanim kejom, dolazimo do omiljenog novosadskog kupališta „Štrand“.
Krajem 19. veka, u vreme kada je gradonačelnik Novog Sada bio Stevan Pecija Popović, uređena je plaža na Dunavu – popularni Štrand. Ova plaža danas se smatra za jednu od najuređenijih na celom toku Dunava.
Na mestu gde se danas nalazi Štrand, dugo godina lokalno stanovništvo je pojilo stoku, pa se i samo mesto zvalo Poloj.
Civilno kupalište „Štrand“ omeđeno je 1856. godine na gornjem Limanu, a javnim je proglašeno 1911. godine.
Sadašnji „Štrand“ podigli su nemački oficiri za vreme Prvog svetskog rata.
Istovremeno, za slabije plivače uređeno je posebno ograđeno kupalište „Schwimmschule“ (Švimšul).
Početkom 20. veka na plažu „Štrand“ se dolazilo u propisanim kupaćim odelima.
Strogo je bila određena granica do koje su se smele skraćivati suknje ili spuštati dekoltei, dok su muškarci morali nositi kupaći dres s gornjim delom.
Da sve bude po pravilima plaže brinuli su redari, koji su između ostalog metrom proveravali da li je dužina kupaćih odela za dame po propisima, odnosno da ne otkriva previše, dok bi dami koja bi bila uhvaćena da se sunča golih grudi, pristup na plažu bio doživotno zabranjen.
Ovi strogi kriterijumi su vremenom ipak spuštani.
Eh, šta bi ondašnji redari imali da kažu, da danas prošetaju „Štrandom“.
Preko puta glavnog ulaza na „Štrand“, iz pravca Fruškogorske ulice nalazi se restoran „Beza“.
Smešten u hladu topola, ovaj restoran sa višedecenijskom tradicijom svojim posetiocima može da ponudi dobru uslugu i prijatan ambijent.
Odmah do „Štranda“ nalazi se Kajak kanu klub „Vojvodina“, u kojem je ponikla naša vrhunska kajakašica i osvajač značajnih odličja na domaćim i stranim takmičenjima, Milica Novaković.
Pored Kajak kanu kluba „Vojvodina“ smešten je Veslački klub „Danubius 1885“, osnovan 28. marta 1885. godine.
Davne 1872. godine čuveni pesnik Laza Kostić, formira Udrugu vatrogasnu, jačačku i veslačku, kao izraz interesa i potrebe mladih.
Razvojem Udruge, pre svega brojem članova, ona se deli i 28. marta 1885. godine održava se Osnivačka skupština Veslačkog kluba „Danubius“ na kojoj se usvaja Statut, Pravila o radu i bira Upravni odbor.
Osnovni ciljevi rada Kluba su bili i ostali: razvijanje veslačkog sporta, okupljanje, treniranje i vaspitanje što većeg broja dece i omladine i postizanje vrhunskih sportskih rezultata.
Nedavno je proslavio svoj 137. rođendan, a od srca mu želimo da ih proslavi još mnogo.
Prekoputa Veslačkog kluba „Danubius“ sada se nalazi teren za mini golf, a nekada se nalazila tzv. Žuta kuća.
U njoj se od 1988. godine nalazio klub mladih umetnika, a čitav prostor bio je namenjen mladima.
Za ono vreme, u socijalističkom sistemu ona je predstavljala mesto tada neviđenog građanskog aktivizma.
Početna ideja bila je organizovanje škole crtanja koja bi ujedno bila i priprema za prijemni ispit za upis na Likovnu akademiju.
Nakon konsultacija sa OK Saveza socijalističke omladine koji bez mnogo dvoumljenja prihvata ovu ideju, grupa pristupa njenoj razradi.
Oformljene su tri programske grupe: psiholozi, marksisti (kao dug vremenu) i vizuelni studio, formulisan je plan i program škole i izrađena koncepcija budućeg prostora kuće.
Prvi razgovor u Savezu socijalističke omladine desio se u junu 1988.
Već u avgustu započela je adaptacija kuće koja je okončana u septembru.
Kuhinja je postala prijemna kancelarija, nekadašnje dnevna i spavaća sobe spojene su u veliki prostor za školu, stanovi u prizemlju pretvoreni u galeriju i budući klub, a na fasadi je oslikan mural.
Sa radom je prvo počela škola crtanja, koja je na samom početku imala 55 polaznika.
Sledeća je sa radom počela psihološka grupa, inače zaslužna za uvođenje prvog S.O.S. telefona u gradu.
Već u decembru 1988. godine zvanično je osnovano „Udruženje za kreativno angažovanje mladih Žuta kuća“.
U toku svog postojanja u njoj su izvođeni performansi, koncerti i održavane su izložbe.
Sa izbijanjem građanskog rata u bivšoj SFRJ, dolaze teške godine, koje su svog traga ostavila i na delovanje umetnika u ovom prostoru.
Vremenom, „Žuta kuća“ je pretvorena samo u kafanu, a konačno biva napuštena 1995. godine, tada već daleko od prvobitne ideje kao mestu okupljanja mladih i umetničkog prostora.
Kako je kuća predstavljala ruglo, te prebivalište beskućnika i sumnjivih osoba, na inicijativu građana ona je porušena.
Srećom, Novi Sad danas može da ponudi brojne prostore za kulturna dešavanja i razvoj umetnosti.
U nastavku Sunčanog keja, a pored Veslačkog kluba „Danubijus 1885“ nalazi se čarda „Cesla“, kako oni sami kažu „usidrena“ 1993. godine uz novosadski kej, pokraj Dunava.
Posebnu zanimljivost na Sunčanom keju predstavljaju reni bunari.
U okviru planiranog uređenja šest reni bunara na Keju, 2017. godine JKP „Vodovod i kanalizacija“ uradilo je njihovu muralizaciju.
S obzirom na to da su reni bunari neposredna zona zaštite i da je okolina bila zapuštena, odlučeno je da se projektom muralizacije reni bunara dobije jedan potpuno uređen prostor.
Izabrano je konceptualno rešenje, odnosno da svi reni bunari budu oslikani u istom stilu, da imaju jedinstven pečat u skladu sa okolinom.
Konsultovani su ljudi iz JP „Urbanizam“ i Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, kako muralizacija ne bi poremetila živi svet kojem je tu stanište, a i da se sam umetnički akt uklopi u prostor za rekreaciju.
Danas ovi reni bunari predstavljaju svojevrsno umetničko delo na otvorenom.
Ono što je karakteristično za Sunčani kej je podređenost bavljenju sportom ovog prostora.
Na samom keju nalaze se dve teretane na otvorenom, teren za mali fudbal, dva terena za tenis, a u blizini je i Đačko igralište sa svojim terenima za fudbal i košarku i stazama za trčanje.
Uz već pomenutu trim stazu nalazi se betonska staza za šetanje, kao i biciklistička staza sa dve trake.
Zbog blizine Dunava, velike zelene površine, udaljenosti od gradske vreve i prijatnog i opuštajućeg ambijenta, Sunčan kej predstavlja savršeno mesto za boravak na otvorenom.
Zato, izađite i prošetajte, vežbajte ili provozajte bicikl. Sigurno nećete pogrešiti.
gradskeinfo
