Iako Novosađani često vole da ističu kulturu i mirnoću svog grada, Novi Sad je sredinom 18. veka bio posve drugačije mesto.
Naime, u to vreme Novi Sad nije bio ni blizu mirnog mesta za život. Kao i u većini pograničnih gradova, osim onih koji su se naselili ne bi li otpočeli novi život ili razvili novi posao, bilo je i onih koji su gledali da profitiraju otimajući od drugih.
Drumski razbojnici, hajduci, skitnice i lopovi bili su redovna pojava u Novom Sadu. Neretko se dešavalo da ovakvi nitkovi pljačkaju putnike po putevima i šumama u okolini Novog Sada, ali i da upadaju u grad, gde bi pustošili domove Novosađana. Što se bezbednosti tiče, stanovnici Novog Sada su uglavnom bili prepušteni sami sebi.
Kako se bezvlašće nije moglo trpeti, predstavnici Novosadskog Magistrata su odmah nakon što je Novi Sad dobio status slobodnog kraljevskog grada pristupili sprovođenju neophodnih mera zarad povećanja bezbednosti u gradu i suzbijanju kriminala.
Upravo u sa tim ciljem, krajem avgusta 1748. godine, po ugledu na druge evropske gradove, i u Novom Sadu je podignuto prvo gubilište sa vešalima, te je zaposlen prvi dželat.
U istorijskim dokumentima ostalo je zabeleženo da je na poziciju gradskog dželata uposlen Karlo Tišer iz Petrovaradina. „Sredstva za rad“, poput lanaca, sečiva, konopca i sličnih instrumenata dželat je sam nabavljao, a troškovi su mu refundirani iz gradske kase.
Treba istaći da je, osim vešanja, u Novom Sadu smrtna kazna izvršavana na još nekoliko načina, pa je u skladu sa tim postojao i poseban „cenovnik usluga“, na osnovu kojeg je dželat primao platu. Tako je naknada dželatu za pogubljenje osuđenika spaljivanjem, lomljenjem na točku ili nabijanjem na kolac iznosila 24 forinte. Sečenje glave, vešanje ili šibanje plaćani su 12 forinti, dok je žigosanje bilo najjeftinije i koštalo je 6 forinti. Treba istaći da je dželat imao i fiksnu platu od 120 forinti.
Osim što je bio zadužen za pogubljenje osuđenika, gradski dželat je bio zadužen i za uklanjanje mrtvih životinja iz grada i njihovo zakopavanje van gradskih zidina.
Inače, ako ste se pitali gde se nalazilo gradsko gubilište, ono je bilo otprilike na mestu oko današnje Temerinske ulice, tačnije na levoj strani Temerinskog puta, na jednoj uzvišici u blizini kapije za ulazak u grad.
Kada već pominjemo kapije za ulazak u grad, trebalo bi i objasniti da je u to doba uži centar grada bio opasan zidinama, a da se u grad ulazilo kroz jednu od četiri kapije. Na samom kraju Temerinskog puta nalazila se jedna kapija, druga je bila na kraju Kisačkog puta, treća na kraju Rumenačkog, a četvrta na kraju Futoškog puta. Na ovim kapijama se kontrolisao promet robe i ljudi i naplaćivala trošarina.
Tada je i krajolik Novog Sada bio posve drugačiji. Iza zidina grada su se nalazili šančevi napunjeni vodom, močvare, pašnjaci i šume.
No, da se vratimo na priču o Novosadskom gubilištu. Prva smrtna kazna na Novosadskom gubilištu, koje je svečano otvoreno 31. avgusta 1748. godine, izvršena je već 10. septembra iste godine.
Osuđenik koji je ima tu ne baš lepu čast da bude prvi pogubljen na gubilištu bio je kalfa Gligorije Stojković, kog je za krađu prijavio trgovac Pavle Popović. Stojković je na suđenju priznao još neke krađe, pa je za svoja nedela osuđen na smrt vešanjem.
Nedugo potom, u istom mesecu septembru 1748. godine, pogubljen je sledeći osuđenik, Živko Nenadović, višestruki razbojnik. Kazna je ovaj put izvršena odsecanjem glave, koja je potom nabijena na kolac, dok je telo nataknuto na točak.
Izvršenju smrtnih kazni su prisustvovali sveštenik, sudije i njihovo osoblje, kao i običan narod. Prethodno bi sudija na gubilištu javno pročitao presudu, nakon čega bi nad osuđenikom simbolično prelomio štap.
Iako je još početkom 19. veka bilo pokušaja da se ukine smrtna kazna, ona je izbrisana iz Ustava Republike Srbije tek 2002. godine i zamenjena kaznom doživotnog zatvora ili kaznom od 40 godina zatvora.
Ovakvoj odluci najviše je doprinela želja da tadašnja Savezna Republika Jugoslavija postane članica Saveta Evrope, jer je formalni uslov za članstvo u Savetu Evrope bio da država kandidat ne dopušta mogućnost izricanja smrtnih presuda.
U Novom Sadu se smrtna kazna zadržala do duboko u dvadeseti vek, a najviše smrtnih presuda izrečeno je i izvršeno za vreme Drugog svetskog rata, tokom fašističke okupacije, ali i neposredno nakon oslobođenja.
Gradske info
