Promena vlasničke strukture u NIN-u pokrenula je lavinu različitih, uglavnom prenaglašenih, nevešto izrežiranih i politički motivisanih reakcija novinara i esnafske javnosti, a sve iz navodno stručnih pobuda. Čitava situacija kulminirala je kolektivnim napuštanjem redakcije od tadašnjeg uredničkog kolegijuma i najavom osnivanja novog nedeljnika pod vlasničkom palicom Dragana Đilasa i Šolaka, odnosno Junajted medije, što u startu najavljuje još jedan uskostranački bilten na trafikama širom zemlje.
Rezigniranost i kukamanje dojučerašnjih perjanica NIN-a međutim, treba uzeti sa velikom rezervom, imajući u vidu da su i oni nevoljno priznali da od nove vlasnice ne trpe nikakve pritiske, već da im je prosto iznela smernice ka komercijalizaciji ove publikacije. Ono što, međutim, budi mnogo veću sumnju u iskrenost tih suza nad umrljanom profesijom, jeste pomalo zaboravljeni slučaj privatizacije NIN-a iz marta 2009. godine, nakon višesemečnih natezanja oko toga kome će, da pojednostavimo, ovaj ugledni nedeljnik pripasti kao plen u ratu DS i DSS-a.
Tada je na brutalan način ne samo smenjen, nego i ponižen Slobodan Reljić, najdugovečniji glavni i odgovorni urednik NIN-a, tako što mu je ponuđeno da bude praktično redakcijski potrčko, uz indirektno objašnjenje da za njega mesta i potrebe više nema – ovo političko nasilje nad Reljićem i NIN-om, tada nije smetalo današnjim narikačam nad tobože ugroženim medijskim slobodama, iako je većina najglasnijih i tada bilo u ili makar oko sporne redakcije.
Svi ti zaštitnici slobodne reči, pravili su se vešto mrtvi i posle objavljivanja izveštaja Verice Barać 2011. godine, koja je utvrdila da iako tada na funkciji gradonačelnika Beograda, Đilas drži medije zarobljenim uslovljavajućih ih preko reklama, a da on lično ima makar dve firme za marketing u medijima koje državnim novcem, a ucenjivačkim pristupom postižu privatni i stranački interesa.
Baraćeva je tada nedvosmisleno dokazala da je Đilas pravi vlasnik tabloida Press preko kojeg opanjkava i demonizuje političke protivnike, a njeni dokazi su bili toliko jaki da je iste javno na konferenciji ponovio i Vilijam Infante, tadašnji stalni koordinator Ujedinjenih nacija u Srbiji. Ono što je zapanjilo i UN, nije očigledno ni dotaklo današnje ozlojeđene narikače.
Esnafski dežurni advokati ćutali su i kada se po prvi put nakon nacističke prakse u Nemačkoj, dešavalo da se u deklarativno demokratskoj i pravnoj državi, potpuno bespravno i bez osnove, grubo i uz primenu sile gase mediji koje ne kontroliše država. Tako je nasilje demonstrirano u slučaju odmazde nad Bogoljubom Karićem, kada je BKTV otišla u istoriju 2006. godine, ali i tri godine ranije kada je nestao Identitet Gradiše Katića. Karić je u zemlji “meda i mleka” za novinare pod vlašću Đilasa i družine, ipak prošao malo bolje od Katića, koji je zbog svog rada nekoliko meseci delio ćeliju sa najopakijim kriminalcima u beogradskom Centralnom zatvoru, da bi kasnije po sistemu “puj pike ne važi” bio pušten bez podizanja optužnice. Niko od njih tada nije ukazivao na cenzuru ili pokazivao profesionalni ponos, otpor, solidarnost i dostojanstvo.
Potpuno je legitimno da se, dakle, cenjeni dojučerašnji novinari NIN-a osete profesionalno ugroženo i da imaju averziju prema potencijalnoj cenzuri. Isto je tako potpuno legitimno da spas od iste potraže u Đilasovom jatu. Samo nije moralno, da o moralu trabunjaju, dok trče u zagrljaj čoveku čije je ime boldovano u svakom domaćem i stranom izveštaju objavljenom u prethodne dve decenije, a kada je reč o korupciji, političkim pritiscima, nejasnim vlasništvima, sumnjivim tokovima novca, dirigovanim prljavim kampanjama i milionskim medijskim otimačinama.
Аutor: Krstan Marković
