Automobilske gume u rekama, šumama, pokraj puta – godinama su “krasile” pejzaž srpskih sela, varošica i gradova. Ipak, ako je verovati podacima, ova slika pripada prošlosti, jer se danas zanemarljiv broj otpadnih guma odlaže na deponije.
U periodu od 2011. do 2021. godine, u Srbiji je, prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, na tržište stavljeno ukupno 360 hiljada tona guma, pri čemu je godišnja količina gotovo udvostručena, sa 23 hiljade tona 2011. godine na blizu 44 hiljade tona 2021. godine. U istom periodu, zbrinuto je oko 500 hiljada tona guma, od čega je gotovo sve tretirano u skladu sa zakonom. Zanemarljiv broj, oko 500 tona, odloženo je na deponije.
Istovremeno, u svetu, po nekim izveštajima, skoro četvrtina guma završi na deponijama. Različite studije procenjuju broj guma koje godišnje odlaze na deponije na milijardu do čak 1,8 milijardi. I to ne samo u nerazvijenim zemljama, već i SAD. Da li to znači da je Srbija u ovoj oblasti bolja? Kriju li podaci nešto? Kako funkcioniše sistem reciklaže guma u Srbiji? Da li su recikleri rešili problem sa državom? Koliko je Srbija daleko od gradnje igrališta i sportskih terena od reciklirane gume? Ovo su neka od pitanja koje portal eKapija istražuje.
Skladištenje na deponijama zabranjeno
Otpadne gume pripadaju posebnim tokovima otpada, kao i baterije, akumulatori, otpadna ulja, otpad od električnih proizvoda, jer zahtevaju posebno upravljanje otpadom od mesta nastajanja, sakupljanja, transporta i tretmana. Za razgradnju jedne auto gume potrebno je u proseku 50-80 godina, pa je Uredbom o odlaganju otpada zabranjeno skladištenje starih auto-guma na deponijama.
Prema zvaničnom izveštaju Agencije “Upravljanje otpadom u RS u periodu 2011-2021”, u ovom periodu odloženo je 438 tona otpadnih guma, s tim što nema podataka za period 2011-2015, kao ni za 2017. godinu. Zašto za ove godine nema podataka koliko guma godišnje završi na deponijama, a koliko se spali, nismo uspeli da saznamo od Agencije za zaštitu životne sredine, koja nije odgovorila na naša pitanja.
Generalni sekretar Udruženja reciklera Srbije Marko Vučenović kaže da je prema zvaničnim podacima, u periodu od 2011. do 2021. godine, u Srbiji na deponije odloženo oko 500 tona otpadnih guma. Ako uzmemo da je prosečna težina automobilske gume 10 kilograma, bilo bi to oko 5.000 guma na deponijama godišnje. Broj je sigurno nešto manji, jer u ukupnu cifru ulaze i veće gume. Tačan broj ipak nije poznat, jer se Agenciji od 2019. godine, po Zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara, za gume izveštava ne po komadu, već po kilogramima.
Vučenović objašnjava za portal eKapija da je trend rasta količine guma stavljenih na tržište Srbije delom rezultat povećane potražnje, odnosno upotrebe guma, a delom većeg broja subjekata koji poštuju svoje zakonske obaveze i dostavljaju izveštaje Agenciji za zaštitu životne sredine.
– Nažalost, jedan manji deo otpadnih guma i dalje završava mimo legalnih kanala i odlaže se nekontrolisano na deponije, predstavljajući tako značajan rizik po životnu sredinu i javno zdravlje – kaže Vučenović.
Naši operateri poseduju najsavremeniju opremu
Ipak, Srbija je bolja u ovoj oblasti od mnogih zemalja. Prema izveštaju Svetskog poslovnog saveta za održivi razvoj, 2022. se u svetu nalazilo 4 milijarde guma na deponijama. Među najlošijim đacima su Nigerija i Argentina gde više od 90% guma završi na deponijama, Rusija (80%), Meksiko (79,7%), Južna Afrika (75,1%), Kina (61%), prema podacima objavljenim u oktobru prošle godine u naučnom časopisu “Reciklaža guma”. Da ni SAD nije sjajna, pokazuju podaci Agencije za zaštitu životne sredine EPA da od 250 miliona guma koje završe životni ciklus u SAD svake godine, svaka četvrta odlazi na deponije.
Ovi podaci našeg sagovornika ne iznenađuju. Kako kaže, u sistemu upravljanja otpadom u sektoru otpadnih guma, kao i električnog i elektronskog otpada, Srbija je u samom evropskom i svetskom vrhu. Razlozi leže u savremenoj opremi, kao i sistemu finansiranja tretmana koji se zasniva na načelu “zagađivač plaća”.
– Kada se govori o upravljanju otpadom, često se situacija u našoj zemlji prikazuje gorom nego što ona realno jeste, odnosno situacija u nekim drugim delovima sveta se idealizuje, što je daleko od istine. Hipeprodukcija dovodi sve sisteme pred velike izazove, postoje brojne vrste otpada za koje ne postoji održivo rešenje, niti mogućnosti za tretman. Naša zemlja ulaže velike napore kako bi izgradila sveobuhvatan sistem upravljanja otpadom, ali mi već uveliko imamo nekoliko tokova gde se nalazimo u samom vrhu, a to su pre svega otpadne gume, ali i električni i elektronski otpad – ističe Vučenović.
Naši operateri poseduju najsavremeniju opremu u ovom delu kontinenta i kapacitet da prerade i veće količine od onih koje se sada generišu i sakupe, otkriva naš sagovornik. Ova oprema omogućava tretman svih tipova i dimenzija pneumatika od putničkih i teretnih vozila, preko poljoprivrednih, do građevinskih, uključujući i najveće gume koje postoje u svetu, a to su damper gume prečnika do 3,6 metara i težine do 2.600 kg.
– Ne mogu se reciklirati samo gume koje sadrže metalnu konstrukciju debljeg profila, kao i one koje se nalaze u takvom stanju da se od njih ne može dobiti reciklat zadovoljavajućeg kvaliteta, a usled njihove istrošenosti i oštećenja, zbog čega se one koriste u energetske svrhe – objašnjava Vučenović.
Kako sistem funkcioniše
Prema našem Pravilniku o načinu i postupku upravljanja otpadnim gumama, tretman otpadnih guma obuhvata reciklažu otpadnih guma i korišćenje u energetske svrhe. Reciklaža otpadnih guma obuhvata najmanje 80%, a korišćenje u energetske svrhe najviše 20% od ukupne količine sakupljenih otpadnih guma u prethodnoj godini.
U Srbiji radi desetak postrojenja za tretman guma. Pneumatici se sakupljaju putem sakupljačke mreže koju organizuju recikleri. Takođe, u reciklažne centre gume stižu i od vulkanizerskih radnji, proizvođača i distributera pneumatika, kao i sa poljoprivrednih dobara. Kako objašnjava naš sagovornik, sistem reciklaže guma je veoma složen, osim operatera uključuje i ceo lanac sakupljača i upošljava više od 15.000 ljudi.
– Pneumatik se razdvaja na sastavne elemente – gumu, čelik i tekstil, bez uticaja na fizičko-hemijska svojstva tih sastavnih elemenata. Čelična žica predaje se livnicama, tako da se vraća u proces proizvodnje, a može se koristiti i kao mikro armatura u građevinskoj industriji, sa svojstvima koja su bolja od konvencionalnih rešenja za tu namenu. Platno može da se koristi kao izolacioni materijal, što je uglavnom još u fazi ispitivanja. Druga opcija je kao alternativno gorivo, najčešće za cementare – objašnjava naš sagovornik.
Najprisutniji element koji se dobija reciklažom je gumeni granulat koji primenu može naći u nizu industrija, od podloga za sportske terene, dečjih igrališta, podnih izolacionih materijala, elemenata za saobraćajnu signalizaciju, do asfalta. Reč je o ogromnom izvoru materijala s obzirom na količinu proizvedenih guma kojih je u svetu 2022. godine, prema globalnom izveštaju IMARC Group, bilo 2,3 milijarde. Procenjuje se da će ih 2028. godine biti 2,7 milijardi. U našoj zemlji, prema Vučenovićevim rečima, gumeni granulat kao sirovinu za proizvode koristi desetak firmi redovno i još toliko sporadično.
– Deo gumenih granulata se izvozi u Mađarsku, Crnu Goru, Kosovo, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, ređe u Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju. Zarada na nivou cele države bila bi veća sa većim nivoom finalne prerade, odnosno ako bi se još povećala proizvodnja finalnih proizvoda, tj. njihova upotreba – kaže Vučenović.
Ko finansira tretman guma – u Srbiji “zagađivač plaća”
Ko plaća upravljanje otpadnim gumama na kraju njihovog životnog veka? Ne postoji jedinstven sistem. U SAD mušterije plaćaju taksu za odlaganje uz svaku kupljenu gumu, koja u zavisnosti od države, može biti od dolar do nekoliko dolara po gumi. U Evropi je u većini zemalja na snazi sistem produžene odgovornosti proizvođača, u nekolicini vlada slobodno tržište (Austrija, Nemačka, Švajcarska, Velika Britanija) što znači da operateri sklapaju ugovore na slobodnom tržištu, ali sistem ne utvrđuje odgovorne. U najmanjem procentu (Danska i Hrvatska) je zastupljen sistem poreza koji podrazumeva da država snosi odgovornost za upravljanje ovim tokom otpada, a da se to finansira kroz poreze.
Kod nas se finansiranje tretmana otpadnih guma odvija prema načelu “zagađivač plaća”, pri čemu proizvođači i uvoznici proizvoda koji nakon upotrebe postaju posebni tokovi otpada plaćaju naknadu, koja se koristi za finansiranje tretmana ovih vrsta otpada. Mada je u prošlosti bilo dosta problema sa funkcionisanjem sistema, on je sada znatno bolji. Kako naš sagovornik objašnjava, zabuna u široj javnosti je nastala zbog pojma podsticaja.
– Upotreba ovog pojma možda je imala smisla pri uspostavljanju sistema, ali ovde zapravo nije reč o podsticajima niti o subvencijama, već o finansiranju usluge zbrinjavanja otpada, kroz primenu načela “zagađivač plaća”. U međuvremenu je dodatno narušen institucionalni okvir i ukinut je namenski karakter novca koji po ovom osnovu država prihoduje, zbog čega smo prošli kroz decenijsku krizu, koja je u jednom momentu pretila da ugasi operatere posebnih tokova otpada – podseća Vučenović.
Sve se promenilo 2021. godine, kada je, kako objašnjava naš sagovornik, država ponovo počela redovno da izmiruje svoje obaveze prema operaterima. Od prošle godine ta obaveza se ponovo izvršava kvartalno, što našim operaterima pruža stabilnost i predvidivost poslovanja.
– To je rezultiralo rekordnim količinama tretiranog otpada, ali i povećanjem broja zaposlenih od 9%. Podsticaji za ponovnu upotrebu i korišćenje otpadne gume kao sekundarne sirovine iznose 18.390 dinara po toni, a za tretman otpadnih guma radi dobijanja energije 3.606. Ne treba zaboraviti da je za adekvatnu infrastrukturu i opremu za sakupljanje i tretman otpadnih guma neophodno ulaganje od više miliona evra, kao i da su inače visoki troškovi električne energije, goriva, održavanja i rezervnih delova, kao i radne snage u poslednjih godinu i po dve, u stalnom porastu – napominje Vučenović.
On podseća da sakupljanje predstavlja osnovni korak u upravljanju otpadom, a da je u ovom procesu neophodna i uloga lokalnih samouprava.
– Novi investicioni ciklus trebalo bi da dovede do izgradnje svih regionalnih centara za sakupljanje otpada, ali i centara za sakupljanje otpada, što je posebno značajno jer će omogućiti da sve generisane količine posebnih tokova otpada u domaćinstvima uđu u legalan tok i budu zbrinute na zakonom propisan način od strane naših operatera. Ali da bi se uspostavio kompletan sistem upravljanja otpadom, potrebno je da oni koji su za to nadležni, a to su jedinice lokalne samouprave, ispune svoje zakonom utvrđene obaveze – kaže Vučenović.
“Groblja guma” u zemljama trećeg sveta
Kao i sa drugim tokovima otpada, i ovde je problem izvoz u zemlje koje imaju manje kapaciteta da njime upravljaju na pravilan način. U EU je od 2003. godine, Direktivom o deponijama, zabranjeno da se gume bacaju na deponiju (izuzetak su biciklističke gume). Samo 9% otpadnih guma u EU završi na deponijama, prema nekim podacima. Ali, to ipak ne sprečava ove zemlje da izvoze gume u druge države.
Direktor norveške firme za reciklažu guma Wastefront AS, Vianney Vales istakao je za Forbs da je glavno rešenje za tretman guma i dalje spaljivanje, a da veliki procenat iskorišćenih guma završi u fabrikama koje energiju dobijaju iz otpada. Kako je istakao, zemlje poput Velike Britanije i dalje izvoze gume u Indiju i Tursku gde se ne zna zapravo šta se sa gumama dešava, da li se spaljuju, ostavljaju na deponijama ili završavaju na “grobljima guma”.
Konfederacija evropskih reciklera (EuRIC) upozorila je da bi dodatnih 50 miliona guma moglo da završi na zalihama u Evropi ili na deponijama van Evrope ukoliko bude usvojen predlog Evropske komisije o zabrani dodavanja gumenih granulata dobijenih od reciklaže guma u sportske terene. Prema trenutnom predlogu, EU bi reklasifikovala punjenja gumama u namerno dodavanje mikroplastike, što bi posledično dovelo do zabrane korišćenja na veštačkim sportskim terenima i samim tim viška guma.
Posledice odlaganja guma na deponijama, gde se one mogu veoma lako zapaliti, brojne su.
– Ovakvi požari generišu veoma štetne produkte po životnu sredinu. Tokom mogućeg, nekontrolisanog gorenja auto guma, koje je inače veoma teško ugasiti, razvijaju se različite vrste gasovitih polutanata, kao i čvrsti otpadni materijal. Kao produkti nepotpunog sagorevanja guma na temperaturama gorenja ispod 700 stepeni, razvijaju se polihlorovani furani i dioksini, kao i tečni polutanti koji nastaju topljenjem guma, a koji prodiru u tlo i mogu biti opasni zagađivači ukoliko dopru do površinskih i podzemnih voda. Zbog toga su potrebni dodatni napori, pre svega jedinica lokalne samouprave i njihovih komunalnih preduzeća, kako bi sve generisane količine ove vrste otpada bile tretirane na pravilan način – upozorava Vučenović.
Problem zagađenja mogle bi rešiti i takozvane ekološke gume koje nudi sve više proizvođača. Manja težina, manji otpor po kotrljanju i ekonomičnija potrošnja goriva, smanjenje buke, neke su od karakteristika ovih guma. Neki proizvođači, na primer Goodyear, najavljuju da će do 2030. godine praviti gume sa 100% održivih sirovina. Drugi, poput kompanije Bridgestone eksperimentišu sa biljkama kao alternativnim materijalom za proizvodnju novih guma.
ekapija
