Nasilje je jezik kojim se sve češće služe mnogi. Za njega ponajmanje znaju oni najmlađi, a opet, ni oni nisu pošteđeni susreta sa njim. Cela Srbija zanemela je zbog slučaja pretučene dvogodišnje devojčice u Zaječaru, koja je, nažalost, podlegla povredama.
Čovek koji je pretukao ovu devojčicu je partner njene majke, koja je bila prisutna tokom scena nasilja.
Šta se dešava sa majkama u tim momentima, da li je strah nadvladao borbu da pomogne detetu i kakav je profil onoga koji čini ovakvo delo, otrkiva nam psiholog Zoran Musterović.
Zašto majke ćute na ovo?
Šta je ono što oduzima glas majkama da progovore o nasilju koji njihov partner vrši nad detetom?
Biti samohrana majka nije nimalo laka situacija. Uz pomešane emocije majke žele da detetu život ne bude nepotpun zbog date situacije. Ali, kada se pojavi novi partner u životu majke, mora li proći određeno vreme kako bi se uverile da je dovoljno dobar za njih, kako bi ga tek onda upoznale sa decom ili je žurba da ne ostanu same mame sa detetom dominantnija?
– Majke u ovom slučaju tragaju za sigurnošću u muškarcima i skroz su podređene partneru, jer osećaju da od njih zavise. Može se videti da je majčinstvo ostalo u drugom planu. Zato i mogu gledati sve te scene, bez obraćanja pažnje i zdravorazumskog razmišljanja, zato što su podređene svom partneru i opravdavaju ga. Smatraju da imaju puna prava da se njihovi partneri ponašaju tako i prema detetu, a vrlo verovatno ni one ne prođu netaknuto – objašnjava psiholog Musterović.
Da li je on u očima majke drugi otac detetu?
Često se očekuje od novih partnera da zauzmu ulogu roditelja, što ne treba da je slučaj. Međutim, pravo očinstvo nimalo ne zauzima mesta u ovakvim situacijama.
Psiholog navodi kako su takve osobe navodni očevi, gde je samo naizgled sve u redu, čak i to što radi, ali ne može to odrediti očinstvo u svačijim očima. Osobe poput ovog čoveka su zbog dominacije i same želje da budu dominantni u svim segmentima, počinju sa odlučivanjem o tuđim životinama, govori Musterović, čak i u odlukama u vezi sa detetom. Dakle, postavlja se dominantno i prema detetu. Nažalost, to sa sobom nosi i posledice. Oseća se slobodno da udari dete kad god misli da je potrebno ili kada ga dete iznervira, što ovaj slučaj pokazuje, da se nekada izbriše poslednja granica nasilja.
Nepovezanost sa detetom kao sa svojim rođenim
Upitali smo našeg sagovornika da li osobe poput ovog čoveka lakše gledaju na nasilje zato što nisu roditelji tom detetu ili nešto drugo stoji iza toga?
– To što on nije otac devojčice ima udela, jer se osećaju slobodnijim prema nekome sa kime nemaju nikakvu povezanost. Oni nemaju nikakav moralni kod kojim se vode. Kada je učinjeno nešto strašno poput ovog slučaja, često beže u pravdanje tipa “Nisam imao nameru…” i slično, ali pravdanje takvog postupka ne prolazi ni kod udaranja odrasle osobe, a još maje kada su u pitanju deca. Dominacija je prisutna, majke su podređene, a oni se pitaju i za odluke u vezi sa detetom, dakle sve ima svoje mesto u ovoj situaciji – govori Musterović za portal ona.
ona
