Претрага
Претрага
Close this search box.

Aleksa Grubešić: Crnogorske vlade od 2020. do danas – Može li opet bez srpskih stranaka?

Parlamentarni izbori u Crnoj Gori, održani 11. juna ove godine, dobili su novu preraspodelu snaga na političkoj sceni. Odlaskom Mila Đukanovića sa čela DPS-a, stranke koja je skoro tri decenije suvereno rukovodila procesima u Crnoj Gori, došlo je i do pada podrške građana toj opciji, a u prvi plan se vrlo brzo istakla nova građanska i pro-evropska politička organizacija PES (Pokret Evropa sad!). Kakva je uloga srpskih političkih predstavnika u novoj konstelaciji događaja i da li je moguće da nova parlamentarna većina predvođena PES-om formira Vladu sa srpskim političkim opcijama?

Crnogorski izbori koji su iza nas doneli su trijumf novoosnovanoj političkoj opciji koja je prvi put istakla kanidaturu na parlamentarnim izborima pod tim imenom – Pokretu Evropa sad (PES). Pre nego što se osvrnem na trenutnu političku situaciju i odnos snaga, napraviću kratak osvrt na istorijat lidera PES-a, stranke koja je u junu ove godine zadobila podršku četvrtine izašlih birača Crne Gore.

Nakon prelomnih izbora 30. avgusta 2020. godine, stvoreni su uslovi da se u Crnoj Gori prvi put u tri decenije formira vlast bez Đukanovićevog DPS-a.

Iako su izneli najveći teret sjajnog izbornog uspeha i osvojenih 32,55% glasova na parlamentarnim izborima u okviru liste „Za budućnost Crne Gore“, srpski predstavnici iz Demokratskog fronta (DF-a), koji je bio okosnica liste, nisu dobili svoje ministre u tzv. ekspertskoj vladi nosioca te liste, univerzitetskog profesora Zdravka Krivokapića.

Ne želeći da DPS iznova formira vladu ili da se dođe u situaciju političke krize i potencijalnih novih izbora koji bi usledili kao posledica nemogućnosti da se nova vlada formira, lideri DF-a su pristali na neka kompromisna rešenja za ministarske pozicije. Za to vreme, mandatar i budući premijer Crne Gore Krivokapić, u prvi plan je gurnuo do tada malo poznate ekonomiste Jakova Milatovića i Milojka Spajića, tako što je prvi postao ministar ekonomskog razvoja, a drugi ministar finansija i socijalnog staranja.

Malo je ko mogao da pretpostavi da će njih dvojica za samo tri godine postati vodeće političke ličnosti u Crnoj Gori, tako što će Milatović aprila 2023. godine postati predsednik Crne Gore, a Spajić od 10. avgusta ove godine mandatar za sastav Vlade, a vrlo izvesno i novi predsednik Vlade Crne Gore.
Vrlo brzo nakon tog 30. avgusta 2020. postalo je jasno u kom pravcu duvaju vetrovi i da će „Veseli se srpski rode“ bar još neko vreme ostati samo prijemčiva muzička numera. Srbi su se obradovali promenama koje su došle nakon avgustovskih izbora i suštinskog poraza DPS-a koji je, istini za volju, tehnički odneo pobedu na izborima sa 35,06 osvojenih glasova, ali sa gotovo nikakvim koalicionom kapacitetom za formiranje Vlade, što je momentalno tumačeno kao Đukanovićev poraz.

Ako nekima već u startu, nakon sporazuma između budućih činilaca vlade Zdravka Krivokapića, Dritana Abazovića i Alekse Bečića, kojim je, između ostalog, formulisano da “nova demokratska vlast u Crnoj Gori neće pokretati postupak za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova” (čemu uopšte potreba da se to naglašava?!), nije bilo jasno da će se neki pravci politike koje je utemeljio Đukanović zadržati i u novoj Krivokapićevoj vladi, to je moglo da se vidi već u narednim mesecima.

Sve je ipak kulminiralo smenom ministra pravde Vladimira Leposavića, čoveka koji je zaslužan za izmene “Zakona o slobodi vjeroispovijesti” (oko kojeg je i stvoren snažan talas bunta protiv Đukanovićevog režima), a zbog stava ministra Leposavića o „genocidu“ u Srebrenici i protivljenja da se u crnogorskoj skupštini usvoji Rezolucija o genocidu, koju je predložila Bošnjačka stranka.
Ministar Leposavić je smenjen na predlog samog Krivokapića, a uz pomoć glasova opozicionog DPS-a, kao i stranke koja je činila Vladu – Abazovićeve Ujedinjene reformske akcije (URA). Tada postaje jasno da će ubuduće definitivno vrednosna i ideološka pitanja biti iznad klasične dnevnopolitičke podele na stranke vlasti i stranke opozicije.
DF je nadalje uskratio podršku vladi Krivokapića, čoveka koga je DF stavio za nosioca svoje liste i podržao za funkciju predsednika vlade. To je učinjeno čak i kada nijedan političar iz DF-a nije dobio ministarsko mesto u toj „ekspertskoj vladi“, iako je ekspertskim znanjem vladu, na važnoj poziciji potpredsednika vlade zaduženog za nacionalnu bezbednost, evidentno obogatio predsednik URA-e Abazović. Očigledno su neki političari i funkcioneri političkih stranaka eksperti, a drugi nisu.

U međuvremenu je Krivokapićevo vreme igranja politike iscurelo, zbog svoje neodlučne i neprincipijelne politike je ostao bez podrške i svojih dotadašnjih saveznika iz DF-a koji su nevoljno gledali na neke njegove poteze, pa je nepoverenje njegovoj vladi izglasano februara 2022. godine. Važno je napomenuti da za nepoverenje nisu glasali poslanici DF-a koji su uoči glasanja napustili skupštinsku salu. A oni koji su glasali za nepoverenje su Krivokapićevi dotadašnji saveznici u vladi iz Abazovićeve URA-e, i igrom sudbine upravo je Dritan Abazović nakon Krivokapića postao novi predsednik vlade Crne Gore, formiravši tzv. manjinsku vladu koja je u Skupštini imala podršku čak i DPS-a.

Završiću ovu rekapitulaciju ključnih dešavanja od avgusta 2020. godine do danas (koje je teško sve i obuhvatiti i spomenuti) napomenom da je upravo taj Abazović, kao etnički Albanac, ispao možda i najpošteniji u celoj ovoj zamršenoj priči, te je kao predsednik vlade izdejstvovao potpisivanje Temeljnog ugovora sa Srpskom pravoslavnom crkvom avgusta 2022. godine, a što je bio jedan od osnovnih i minimalnih zahteva srpske opcije koja je podržavala vladu. Temeljnog ugovora koji Zdravko Krivokapić (inače čovek koji na svakom mestu ističe da je veliki vernik Mitropolije crnogorsko-primorske SPC) nije uspeo da potpiše za sve vreme svog bledog mandata, uvek uz izgovor ravan onom “samo tetki da odnesem lek”.

Najveći uspeh Krivokapića je, kako stvari stoje, lansiranje dva njemu vrlo slična tehnokratska političara koji, za sada se čini, slede sličnu politiku čije se smernice izvesnije kreiraju u nekim ambasadama država zapadne zemljine hemisfere, nego samom voljom gospodina Milatovića i Spajića i njihove opcije Pokret Evropa sad.
Ne bih olako da iznosim zaključke zašto su Srbi u Crnoj Gori, kojih prema poslednjem sprovedenom popisu stanovništva iz 2011. godine ima 28,73% (a prema nekim istraživanjima, koja će svoju potvrdu dobiti novembra ove godine kada se vrši popis, danas i preko 30%), veću podršku u prvom krugu predsedničkih izbora dali Jakovu Milatoviću, umesto proverenom srpskom kanidatu Andriji Mandiću. Ne bih ni da sudim Jakovu Milatoviću, koji je tek na početku svog mandata, a koji je već u par navrata izneo neke stavove koji paraju uši onih zahvaljujući kojima je Milatović odneo pobedu nad Đukanovićem u drugom krugu izbora za predsednika Crne Gore.

Milatović je načinio i neke pozitivne korake, iz našeg ugla gledano, poput recimo inicijative da Crna Gora postane deo projekta „Otvoreni Balkan“, ali i činjenice da je jula ove godine, nedugo nakon inauguracije u predsednički mandat, posetio Beograd u prijateljskom tonu sa predsednikom Vučićem.

Ostaje da se vidi da li će se nastaviti kontinuitet neučestvovanja predstavnika srpskih političkih stranaka Crne Gore u vladi te države. Najave u tom pogledu su za sada pesimistične. Iako je Milojko Spajić dobio mandat za sastav vlade od predsednika Milatovića pre nekoliko dana, minuli pregovori i medijske najave da će Bošnjaci, kao nacionalno mnogo manje zastupljena zajednica u Crnoj Gori, dobiti velike poluge moći u novoj vladi, govore da se za Srbe avgusta 2020. godine osim retorički i eventualno u pogledu poslovne klime, nije mnogo šta promenilo.

A da za Srbe vrlo izvesno nema mesta u novoj vladi, govori i izjava specijalnog izaslanika SAD-a za Zapadni Balkan, Gabrijela Eksobara, koji je otvoreno i neuvijeno izneo stav da u „novu crnogorsku vladu treba da uđu oni koji podržavaju NATO, EU i Ukrajinu“. Nisam siguran da li je ikada neki diplomata tuđe države potpuno otvoreno i neskriveno izneo stav koji su po njegovom mišljenju uslovi da bi neko formirao vladu u jednoj državi ili bio deo te vlade. Ovakva izjava samo potvrđuje tezu jednog od lidera koalicije „Za budućnost Crne Gore“, predsednika Demokratske narodne partije Crne Gore Milana Kneževića, da se crnogorske vlade formiraju u stranim ambasadama, da je na isti način vladu formirao i Zdravko Krivokapić, pa shodno tome za Crnu Goru često govori da je „Ambasadistan“.
Isti taj Milan Knežević je skoro izjavio da se slaže sa svim uslovima i tačkama koje je u svom programu postavio mandatar Spajić, a koji se jasno tiču i spoljnopolitičke orijentacije Crne Gore gde se ne očekuju skoro nikakve promene. Neposredno pred minule parlamentarne izbore, 14. maja ove godine došlo je do raspada Demokratskog fronta, koalicije opozicionih stranaka koja je funkcionisala od 2012. godine. Stoga su bivši nosioci DF-a, predvođeni Mandićem i Kneževićem, izašli sa listom kao i avgusta 2020. pod nazivom “Za budućnost Crne Gore” (ZBCG) i osvojili 14,74% ili 13 mandata.

U slučaju da se Spajić odluči za formiranje vlade sa ZBCG koalicijom i Bečićevim Demokratama, njegova vlada bi bila stabilna i uvažavala podršku 48 od 81 poslanika, koliko Skupština Crne Gore ima mesta. Tu koaliciju bi eventualno mogla da ojača i Socijalistička narodna partija – DEMOS Vladimira Jokovića sa 2 poslanika, tako da stabilna većina koja podržava vladu bude 50 poslanika. Stabilna većina bi bila značajna Spajiću u cilju ostvarivanja punog četvorogodišnjeg mandata vlade, što u prethodnom sazivu Skupštine nije ostvareno, ali i kako bi došlo do usvajanja nekih reformskih zakona koji su važni Crnoj Gori za njene evropske integracije i približavanju momenta prijema u EU.

Ali ako se Spajić odluči za vladu po meri Eskobara, sa Demokratama i Bošnjačkom strankom, ta koalicija će biti na samoj granici od 41. poslanika potrebnih za podršku vladi u Skupštini. Naravno, u slučaju da se nijedna druga opcija koja je prešla cenzus, kao što je recimo Jokovićev SNP, ne priključi ovoj koaliciji. Ne treba naravno zaboraviti ni manjinske stranke poput Albanske alijanse (1 poslanik) i Albanskog foruma (2 poslanika), kao i Hrvatske građanske inicijative – HGI (1 poslanika), koje su svakako više zainteresovane za formiranje vlade u kojoj su Bošnjaci, nego one gde će ministri biti kadrovi koalicije ZBCG. U celoj kombinatorici Spajićeve skice vlade, osim DPS-a i njegovih satelita naravno, gotovo izvesno neće biti mesta za Abazovićevu URA-u usled loših personalnih odnosa na relaciji Spajić-Abazović.

Da ne budem optužen za preterano oštre i netrpeljive stavove prema svežem dvojcu Milatović-Spajić, izneću jedan kompromisan stav. Smatram da je, za početak, važno da DPS i “crnogorsko-komitska” opcija ode na političko smetlište. To je preduslov za dalji normalan razvoj Crne Gore i za stabilnu političku klimu u toj državi. A paralelno sa tim se postavlja i pitanje da li će u Crnoj Gori budućnosti duvati vetrovi koji su naklonjeni njenoj njegoševskoj i tradicionalnoj prošlosti, koja je utemeljena na Srpstvu dinastije Petrović, ili će Crnom Gorom zavladati neka prepakovana i ublažena DPS politika čija će suština ostati udaljavanje od Srbije, podrška razvijanju tzv. Crnogorske pravoslavne crkve, podsticanje „crnogorskog jezika“, podrška tzv. Republici Kosovo, insistiranje na mitu o tzv. genocidu u Srebrenici itd.
Nikakva ekonomska i razvojna politika koju obećavaju i Spajić i Milatović (sa famoznim obećanjima o skorijoj prosečnoj plati od 1000 evra, minimalnoj penziji od 450 evra i nultoj stopi nezaposlenosti) ne bi smela da opravda dalje udaljavanje Crne Gore od svoje tradicije i od svojih pravih identitetskih korena. A najmanje od svega ne bi smela da opravda praksu na osnovu koje srpski politički predstavnici, koji zastupaju skoro trećinu građana Crne Gore, ne mogu da budu deo vlade Crne Gore.

Autor: Aleksa Grubešić

Tagovi:

0 Komentara
Inline Feedbacks
Vidi sve komentare

Povezane vesti

Претрага