Tvrdnje ukrajinskih zvaničnika, posebno nacionalističkih ekstremista poput Mihaila Podoljaka, savetnika predsednika Vladimira Zelenskog (inače, Podoljak je čovek za koga je kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva „gnojna rana koju je potrebno hirurški zatvoriti“) da je famozna kijevska kontraofanziva doživela potpuni krah, te da bi za tu činjenicu trebalo okriviti politički Zapad, potkrepljene su „ekspolozijom višemesečnih tenzija“ u vojno-političkom vrhu Ruske Federacije, odnosno trenutkom puča izvedenim od strane Jevgenija Prigožina, „vlasnika“ i komandanta Privatne vojne kompanije „Vagner“.
Svakako, zanimljiva je i činjenica da se oružana pobuna „Vagnera“ i Prigožina dogodila u periodu kada je pomenuta ukrajinska ofanziva istinski doživela posrnuće i svela se na istiskivanje ruskih oružanih snaga sa teritorije 100 kvadratnih kilometara, odnosno iz nekoliko sela u Zaporoškoj oblasti.
Takođe, „udar ‘Vagnera’ na Moskvu“ usledio je nakon optužbi iz Kijeva da su se impozantne isporuke najsavremenijih oružja, vojne opreme i materijalno-logističke podrške Ukrajini iz zemalja političkog Zapada odvijale na višemesečni, usporen način, te da su date okolnosti imale presudan uticaj na minorne uspehe Oružanih snaga Ukrajine u njihovoj kontraofanzivi.
Uistinu, ni grandiozna (verovatno na neadekvatan način obezbeđena) podrška i pomoć političkog Zapada Ukrajini, niti razaranje Hersonske brane, koje je pred vodenom bujicom uslovilo pomeranje minskih polja i destabilizaciju odbrambenih pozicija Oružanih snaga Ruske Federacije nisu bili u stanju da na dramatičan način osujete do danas nedovoljno jasne planove i interese zvanične Moskve u njihovoj Specijalnoj vojnoj operaciji.
Međutim, „kad je zapadno oružje zatajilo u Ukrajini“ aktivirano je „ono rusko“ i to u „samoj Rusiji“.
U trenutku kad je objavljeno da su Prigožinove snage „Vagnera“ preuzele kontrolu nad važnim vojnim objektima u Rostovu na Donu, te da se date snage u jačini od 20 hiljada kreću prema Moskvi u nekakvom „maršu pravde“, čini se da ta informacija nije previše „iznenadila i uzrujala“ ukrajinske saveznike iz država NATO.
Čak su i same OSU privremeno obustavile sva dejstva na frontu, verovatno u iščekivanju ishoda Prigožinove oružane pobune. Jedina zapažena reakcija bila je emitovana putem društvenih mreža od strane britanskog premijera Rišija Sunaka, koji je pozivao „obe strane na uzdržanost“.
Nije utvrđeno da li je tada Sunak iskazao visok stepen poznatog britanskog cinizma možda nije bio siguran „koja je politička kriza bila u pitanju“. Nakon poznatog epiloga oružane pobune postavljaju se dva pitanja. Prvo pitanje odnosilo bi se na sudbinu PVK „Vagner“ i samog Prigožina koji se, verovatno pod nadzorom nadležnih bezbednosnih službi nalazi u Belorusiji, dok bi drugo pitanje trebalo da determiniše posledice ove vojno-političke krize na ugled i integritet predsednika Putina, rusko Ministarstvo odbrane, kao i na sudbinu Specijalne vojne operacije.
Motivi „Vagnera“ koji su naveli Prigožina na tako radikalan korak u pravcu otkazivanja poslušnosti vrhovnoj komandi ruskih oružanih snaga nisu nepoznati.
Mesecima unazad „vlasnik“ ove „ratničke kompanije“ (formirane od strane vojno-bezbednosnih organa Ruske Federacije) optuživao je ruskog ministra odbrane Šojgua, kao i kompletan vojni vrh Rusije da su usled njihove kolektivne i lične nekompetentnosti, te neodgovornosti prema vojnim i političkim potrebama Specijalne vojne operacije, celokupan poduhvat u Ukrajini ozbiljno doveli u pitanje.
Sa druge strane, Ministarstvo odbrane, ali i deo visokih oficira ruskih oružanih sanga u Generalštabu Armije Ruske Federacije odgovarao je na ove ozbiljne optužbe kontrargumentima.
Prigožin je optuživan da „emituje prekomeran defetizam u gigantskoj borbi Rusije protiv političkog Zapada“, te da je vođa „Vagnera“ preambiciozan i „plaćenički nezajažljiv u svojim finansijskim i generalno materijalnim prohtevima“.
Nakon pobede „Vagnera“ u višemesečnoj bici za Bahmut, Ministarstvo odbrane iniciralo je usvajanje posebnog zakona koji obavezuje sve privatne ili paravojne kompanije da prihvatne striktan ugovor sa nadležnim vlastima u vezi sa njihovim eventualnim učešćem u ratu u Ukrajini. Svakako, navedeni zakon obavezivao je i „Vagner“ da postupi u skladu sa njegovim odredbama. Nakon publikovanja datog zakona Prigožin je krenuo u „svoj pohod na Moskvu“.
Autor: Ognjen Karanović, istoričar, CZDS
