Sigurno niste imali pojma kakva je zapravo originalna priča o Pinokiju, dečaku od drveta kojem raste nos kada laže. Prvobitna verzija bajke bila je kreirana da pokaže deci posledice njihovog lošeg ponašanja, a njen kraj je bio za gađenje maloj deci.
Godine 1940. Dizni je napravio crtani film o stolaru Đepetu, siromašnom starcu koji, u svojoj usamljenosti, odlučuje da napravi drvenog lutka. Jedne noći, kada je lutka bila gotova i stari Đepeto otišao u krevet, pojavila se neobična zvezda na nebu koja ispunjava želje.
Đepeto je ustao, pogledao u čarobnu zvezdu, i zamislio želju.
“Zvezdo svetla, zvezdo sjajna, prva zvezdo koju vidim večeras, želim da moj mali Pinokio bude pravi dečak”, poželeo je Đepeto.
S ljubavlju je pogledao svoju lutku i uzdahnuo.
“Ne bi li to bilo lepo”, pomislio je.
Mali cvrčak koji je živeo u Đepetovoj radionicu posmatrao je čitavu scenu.
“Vrlo lepa zamisao, ali bojim se da je nemoguća”, rekao je.
Međutim, zvezda je zapravo bila vila koja je čula čežnju čoveka i odlučila da mu ispuni želju. Oživela je Pinokija i dodelila mu malenog cvrčka da se stara o njemu. Da bi postao pravi dečak bilo je potrebno da dokaže da je vredan toga.
Sigurno se svi sećate ovih scena… Milioni dece odrastali su uz Diznijev klasik, a avanture Pinokija, drvenog lutka koji želi da postane pravi dečak postale su primer deci širom sveta o tome kako zapravo treba da se ponašaju.
Originalna knjiga “Avanture Pinokija”, koju je italijanski autor Karlo Kolodi napisao 1880. imala je, pak, znatno drugačiji cilj.
Bajka o zlom dečaku
Poenta Kolodijeve priče bila je da pokaže kako je teško biti roditelj neposlušnom dečaku, a knjiga se bavi posledicama pogrešnih poteza glavnog junaka Pinokija i patnjama koje te odluke izazivaju njegovom ocu.
Kolodi nikada nije bio roditelj, a njegova priča je bila sve samo ne lepa. Lutka u priči od samog početka predstavljena je kao “neposlušna bitanga i bedni dečak”.
Originalna bajka o Pinokiju zapravo je bila odraz filozofije vaspitanja dece 18. veka. Rodonačelnik takozvanog “socijalnog vaspitanja” bio je Žan Žak Ruso, a njegova glavna ideja bila je neophodnost suočavanja deteta sa “prirodnim posledicama” neposlušnosti.
Pinokio, lutak koji je okružen ljubavlju, ponaša se potpuno drugačije od onoga što se očekuje – beži sa časova, ulazi u loše društvo, svađa se sa Đepetom, ruši njegov autoritet, izaziva svađu između Đepeta i njegovog stanodavca, a kada nauči dobro da hoda – beži od kuće.
Vrhunac Pinokijevog bezobrazluka ogleda se u potkazivanju Đepeta i tvrdnji da ga njegov tvorac tuče i zanemaruje, što dovodi do toga da jadnog Đepeta strpaju u zatvor. Pinokio se čak u nekom momentu odlučuje na to da ubije svoju savest, pa mali cvrčak na kraju biva zgnječen i pretvoren u fleku na zidu.
Pinokio je kroz celu priču “odgovarao” za svoja zlodela. Tukli su ga, šibali, besili, a jednom su mu spalili noge samo da bi mu ih Đepeto popravio.
“On je po definiciji jedno nezadovoljno derište koje stalno ispašta zbog svojih ispada”, rekao je jednom Kolodi za Pinokija.
Nevaljali lutak čini sumnjive, a ponekad i zlonamerne poteze koji ga na kraju dovode do toga da ga njegovi lažni prijatelji – lisica i mačka, obese. Priča je, dakle, u originalu imala tragičan kraj.
Prvobitno je objavljena u serijskoj formi kao “Priča o lutki” (“La storia di un burattino”) u “Giornale per i bambini”, jednom od najranijih italijanskih časopisa za decu. Kolodi je izvorno napisao 15. poglavlja i scena u kojoj Pinokio leži obešen bila je poslednja.
Međutim, na zahtev čitalaca i izdavača, Kolodi je dodao poglavlja 16–36, u kojima Plava vila spasava Pinokija i, nakon što on uvidi svoje greške, na kraju ga pretvara u pravog dečaka, čineći priču prikladnijom za decu.
Priča o Pinokiju je izuzetno složena
Karlo Kolodi više se bavi posledicama lošeg ponašanja i analizom složenog odnosa između roditelja i dece, za razliku od Diznijeve verzije koja govori o naivnom slatkom lutku koji živi u iskvarenom svetu odraslih.
“Pinokio ne može biti negativac, on mora biti simpatičan i prijemčiv deci da bi priča mogla lakše da se “proda”– objasnio je Volt Dizni uoči premijere svog animiranog spektakla.
Iskusni Dizni znao je da se originalna priča o dečaku koji je zbog svog karaktera mučen i umalo ubijen, nije nešto što deca žele da gledaju i iz čega mogu da izvuku pouku (i sa roditeljima ostave novac u bioskopu).
Zato se odlučo da priču ublaži i “upakuje u celofan”. Njegov Pinokio je žrtva lošeg društva, ali zahvaljujući svom čistom srcu uspeva da savlada sve prepreke, zasluži Đepetovu ljubav i postane “pravi dečak”.
B92/istorijskizabavnik.rs
