Ohrid je sam po sebi muzej na otvorenom. Stari grad milina, i za srce, i za dušu. A među tim uličicama, gotovo pa skriven je muzej papira. Nacionalna radionica za ručnu izradu papira “Sveti Naum Ohridski”, kako joj je naziv, mesto je odakle turisti nose lepu uspomenu i u ruci i u sećanju.
Nesvakidašnje, retko se da videti – ovde prave papir onako kako je to bilo još dve hiljade godina pre Hrista. Ali i štampaju na presi na kakvoj je i Gutenberg daleke 1455. odštampao prvi knjigu.
Muškatle na ogradi trema, na kom je žica za veš. Iz daleka i izgleda kao da je veš okačen. Ali, ne nije to. Vidimo tek kad ulazimo. Papir se suši.
U nevelikom muzeju dočekuje nas Ljupčo Panevski. Ovaj porodični posao radi više od 30 godina. Počeo je još otac mu, čija fotografija je na istaknutom mestu, a Ljupčo je usavršio, do hiljade i hiljade turista. Krcato je u svakom trenutku. Ulaz je besplatan. A Ljupčo ili neko njegov svima, ali baš svima, pokaže kako prave papir. I nije im teško. Žive od toga što posetioci kupe. Ako žele. A može se i za svega nekoliko evra. I svega ima. Za svakoga ko dođe, jer ovde ih je sa svih strana, iz mnogih država.
– Evo ga Tesla – viknuše deca, koja ipak pažnju pokloniše drugim radovima.
“Hajde da podelimo svet ovako: Nebo Tebi – zvezde meni, Sunce Tebi – svetlost meni, More Tebi – talasi meni!!! Ma ne, bolje ovako , sve Tebi A Ti… Meni…!” dočekuju nas i odštampani stihovi Mike Antića.
Kecelja je tu, Ljupčo je smesu već spremio, staje na radno mesto.
– Kinezi su tražili alternativu za papirus u to vreme korišćen u Egiptu, jer ga nisu imali u količinama dovoljnim za svoju rastuću civilizaciju. Alternativa je bio neograničeni resurs – drveće. Tehnologija se koristi još od 2. veka pre Hrista, a ovaj stari kineski postupak prenet je u Španiju u 13. veku, pa iz Barselone preko Venecije i Dubrovnika stigao je i u Ohrid. Pokazujemo kako je prvi put rađen današnji papir. I postupak i opremu, koja je kao ona korišćena kada je po prvi put rađen papir ovde u Ohridu, sredinom 16. veka u manastiru Sveti Naum – kazuje nam Ljupčo, čije su ruke već u koritu:
– Vadi se kora drveta, dva sloja, ostaje čisto srce, jezgro drveta. U principu su koristili tvrda drva – hrast, orah, trešnja, jasen, dudinja, od koje su i uradili prvi papir. To jezgro deljamo, specijalnim noževima, na veoma sitne čestice, koje su kao vlasi kose. Potapamo ih u vodu, gde stoje najmanje 23 dana, tri nedelje otprilike, koliko je vreme sazrevanja, vezivanja i inkubacije tih čestica. Često dodajemo pamuk, koji je znatno kasnije dodat u Evropi, i koji papiru daje finoću. Ali nije neophodan. Može se dodati i razno cveće, lišće zbog dekoracije. U koritu imamo pripremljenu pulpu od hrasta, pamuka i vode. Belo je zbog pamuka, koga je minimum 40-50 odsto, a može da ide i do 90 odsto – kazuje Ljupčo dok uzima drveno sito.
Procedi kroz pravougaono sito vodu, a ono što mu osta prenese na platno zbog sušenja.
– Kinezi su koristili bambusovu trsku, a mi obično platno ili lan. Ali postupak je isti. Vidite, već imamo formu papira – ostavlja Ljupčo taj “mokri” papir na platno, pa nastavlja:
– Kada skupimo najmanje 30 ovakvih, nosimo ispod ove obične, drvene prese da se iscedi višak vode, jer je u papiru sigurno 40-50 procenata vode. Dovoljno je 10-15 minuta da bude pod presom. Kad se iscedi, nosimo da se suši, potpuno prirodno, kao što vidite, na sušilici za veš. Otprilike dva dana, nekad više, nekad manje, zavisi od vremena, se tu suše, nakon čega papir odvajamo od platna, zapravo samo ga skinemo. I opet ide pod presu, ovaj put minimum 15 sati, jer se tokom sušenja uvija, nije ravan. I nakon toga je već gotov papir na kojem može da se crta, štampa, piše – ističe Ljupčo.
BOJA ZAVISI OD DRVETA
Boja papira zavisi od vrste drveta.
– Koristimo osnovne prirodne boje, recimo trešnja je roznjikava, hrast je prljavo beli, kremast, orah je kafenkast, smreka žućkasta. Najtamnije je orah – kazuje Ljupčo.
Prilazi presi koja je nalik onoj Gutenbergovoj. Zapravo ovo je, veli, kopija originalne, koji se nalazi u Majnzu, u Nemačkoj, a na kojoj je Gutenberg 1455. odštampao prvu knjigu, beše to Bibliju. Ova iz Ohrida sačinjena je u Salcburgu pre 170 leta.
– Svega dve replike su u funkciju u čitavoj Evropi, ova naša i ona na Starom gradu u Bledu, kod maestra Janeza. To je ono poznato slovoslaganje iz 15. veka. Gutenbergova slova ređala su se uvek od desna prema levo, princip ogledala – već slaže domaćin, dok priča:
– Revolucionaran posao za to vreme, ali ipak mukotrpan i složen. Najveštijim majstorima trebalo je sat i po da slože jednu stranicu. Slova su se ređala u 42 reda, pa je osim puno vremena, tražilo i puno koncentracije. Greške nisu bile dozvoljene. Bilo je tako do sredine 16. veka, kada su polako počeli slova zamenjivati matricama, modelima, što je znatno olakšalo, ubrzalo i već komercijalizovalo ovaj posao. Do tada sve knjige su bile privilegija crkve i krupne buržoazije. Znači, umesto slova imamo gotovu matricu, može biti sa tekstom, slikom, ornamentom. Umesto zatezanja slova nekoliko puta levo i desno, kod matrice imamo praktično samo jednu kajlu. Vrlo jednostavno se izmiksira, premažemo katranom, stavi se papir odozgo. Nosimo ispod ove olovne ploče i potiskivanje je ručicom. Dobijemo otisak onoga što imamo kod osnovu. U ovom slučaju je slika.
Ne trepće niko u muzeju…
kurir.rs
