Privatna vojna kompanija Vagner bila je pod posebnom lupom svetske javnosti i pre eskalacije rata u Ukrajini. Delovanje ove grupe plaćenika Jevgenija Prigožina poslednjih godina vezuje se za skoro sva krizna područja širom sveta, Sirija, Libija, Zapadna Afrika, Sudan,… Gotovo da nije bilo eskalacije sukoba u kome ova ruska vojna kompanija nije uzela svoje učešće.
Međutim, značaj Vagnera posebno je porastao od 24. februara prošle godine kada je otpočela ruska specijalna vojna operacija. Za proteklih nešto više od godinu dana ta oružana formacija značajno je uvećala svoje kapacitete. Od relativno male grupe iskusnih i dobro obučenih boraca, osposobljenih da brzo reaguju i zaštite ličnosti ili lokacije u određenoj zemlji, da obavljaju specijalne operacije i obučavaju lokalne oružane snage, Vagner je prerastao u armiju za sebe.
Tačnije, Vagner je postao oružana formacija koja ima desetine hiljada boraca, procene se kreću od 20 do 50 hiljada, sa sopstvenom artiljerijom, oklopnim vozilima i avijacijom. Takođe, pretpostavlja se da imaju svoje timove za informatičko i medijsko-propagandno ratovanje. Uzmemo li sve to u obzir, onda nam postaje jasno da je po obučenosti i kapacitetima ta privatna vojska nadmašila regularne armije mnogih svetskih država.
Za Rusiju je od posebnog značaja bilo to što se ta jedinica istakla izuzetnom efikasnošću u borbi u Ukrajini.
Bahmut i Soledar najbolji su primeri toga koliko su se borci Vagnera pokazali odlučnijim i spremnijim na žrtvu od regularne ruske armije. Samim tim, kada su po zauzimanju Bahmuta „muzičari“ otišli na zasluženi odmor i oporavak postavljalo se jedino pitanje: na koji deo bojišta će se vratiti? I to isključivo zato što se moglo pretpostaviti da će lokacija na koju oni budu upućeni za Rusiju imati prioritetni karakter.
Inače, povratak Vagnera na front bio je rezervisan za mesec avgustu, praktično u momentu kada se mogao očekivati i konačni ishod dugo najavljivane ukrajinske ofanziva. Upravo zato, dolazak Vagnera baš u tom trenutku mogao je imati izuzetan strateški značaj. Jer bi ukrajinske snage tada već u značajnoj meri iscrpele svoje kapacitete u ofanzivnim akcijama, a morale bi da se suoče sa odmornim i popunjenim trupama iskusnih vagnerovih boraca. Kada na to dodamo i očekivani dolazak na front većeg broja Čečena Ramzana Kadirova, takođe u to vreme, onda nam postaje jasno da su te formacije mogle napraviti značajnu razliku na bojištu.
Međutim, pobuna Vagnera i takozvani marš na Moskvu su svakako sve te planove poremetili.
U novim okolnostima, ta oružana formacija ukoliko i ne bude raspuštena, svakako neće u istom sastavu biti vraćena na front. Rusko rukovodstvo što iz predostrožnosti, što zbog poruke koju mora poslati ostalim potencijalnim bundžijama, tako nešto ne može dozvoliti. U najbolju ruku ti iskusni ratnici biće raspoređeni u druge jedinice, redovnu armiju, što će suštinski ruske oružane snage u Ukrajini ostaviti oslabljene za jednu moćnu operativnu formaciju i to veličine armijskog korpusa.
Samim tim, sada deluje da će se možda i ključna posledica pobune Vagnera manifestovati tek za nekoliko meseci i da će biti najvidljivija na samom ratištu. I šta god da se u narednom periodu bude dešavalo na frontu, pa makar i ruska vojska zabeležila značajne uspehe, ostaće pitanje: kakvi bi tek rezultati bili da je Vagner na bojištu.
Autor: Srđan Graovac
