Praktično od trenutka kada je vojska u Nigeru preuzela vlast i predsednika Muhameda Bazumu stavila pod svojevrsnu blokadu, vojna intervencija susednih zemalja, podržanih od Francuske i SAD-a, je nešto što visi u vazduhu.
Tačnije, zemlje EKOVAS-a (Ekonomska zajednica zemalja Zapadne Afrike) neposredno nakon puča u Nijameju najavile su intervenciju i čak postavile ultimatum vojnim strukturama u Nigeru do kada moraju omogućiti svrgnutom predsedniku da se vrati na vlast. Pošto je taj rok istekao, a intervencija niti je otpočela niti je otkazana, postavlja se pitanje hoće li do nje uopšte i doći? Odnosno, kako će se razrešiti trenutna kriza u toj siromašnoj zapadnoafričkoj državi.
Tračak nade da bi situacija u Nigeru mogla krenuti putem deeskalacije, tačnije, da bi ta država, kao i ceo region, mogli biti pošteđeni krvavog oružanog sukoba javio se nakon najave da bi nove vlasti mogle prihvatiti pregovore sa izaslanicima EKOVAS-a. Nema sumnje da je ovakvom razvoju situacije doprinela diplomatska misija muslimanskih verskih vođa iz Nigerije, koji su nakon višečasovnih razgovora sa pučistima uspeli da poljuljaju njihov dosadašnji rigidan stav koji je podrazumevao da nema nikakvih razgovora sa predstavnicima EKOVAS-a.
Naime, Nigerija je od starta zauzela izrazito negativan stav prema novim vlastodršcima u Nijameju.
Nigerijski predsednik je svakako najgorljiviji zagovornik vojne intervencije u Nigeru i nema sumnje da ukoliko bi do nje i došlo, vojska njegove zemlje bila bi i okosnica i udarna pesnica invazionih snaga EKOVAS-a. Naime, sa svojih oko 220 miliona stanovnika i značajnim rezervama nafte Nigerija je ne samo najmnogoljudnija zemlja Afrike, već i ekonomski lider Crnog kontinenta. Nema sumnje da je njena oružana sila, preko 223 hiljade vojnika, najrespektabilnija u tom delu Afrike i da daleko nadmašuju tek oko 13 hiljada vojnih i paravojnih snaga sa kojima raspolaže Niger.
Pa ipak, uprkos vojnoj nadmoći nad svojim susedom, Nigerija se još uvek nije odlučila na vojnu akciju protiv pučista. Razloge za obazrivost vlasti u Abudži svakako treba tražiti u činjenici da su Mali i Burkina Faso otvoreno podržali nove vlasti u Nigeru, najavljujući da će ih direktno vojno štititi. Možda i više od poruka iz Malija i Burkine Faso Nigeriju zabrinjava negativan stav Alžira prema intervenciji u Nigeru, jer ta zemlja svakako raspolaže sa značajnim vojnim kapacitetima kojima bi indirektno mogla podržati nove vlasti u Nijameju.
Takođe, treba naglasiti da druge zemlje EKOVAS-a, osuđuju puč i podržavaju intervenciju, ali osim Benina nisu preterano raspoložene da se priključe eventualnim ekspedicionim snagama.
SAD i Francuska takođe podržavaju eventualnu intervenciju, ali ni one nisu spremne da u istoj uzmu i direktno učešće. Suštinski, to nas vodi do zaključka da Nigerija ima jedino verbalnu podršku saveznika, eventualno bi mogla da računa na nešto materijalnih sredstava i minimum otvorene vojne pomoći.
Sa druge strane, ne treba zanemariti ni činjenicu da su afričke armije daleko od modernih svetskih vojski po opremljenosti, organizaciji i operativnosti. Samim tim, ni nigerijska armija, bez obzira na brojnost, nije sposobna za preduzimanje brzih i efikasnih vojnih intervencija. Na kraju krajeva nigerijska vojska ni dan danas nije uspela da se izbori sa različitim pobunjeničkim snagama u sopstvenoj državi. Kao primer možemo uzeti delovanje islamistima iz organizacije Boko Haram ili činjenicu da nigerijska vlada još od 2016. godine plaća različitim paravojnim formacijama da „čuvaju“ naftne komunikacije u zemlji. I to zato što regularna vojska iste te grupe, koje su inače do tada ugrožavale komunikacije, nije uspela da neutrališe.
Na kraju treba istaći i činjenicu da je Nigerija plemenski duboko podeljena zemlja.
Najbrojnija zajednice u toj državi su Hausa i Fulani koji čine tek oko 30% ukupnog stanovništva. Podeljen je i Niger po istim osnovama, tako da i u toj zemlji žive različite etničke grupe od kojih su najbrojniji takođe pripadnici plemena Hausu sa udelom od oko 55% ukupne populacije. Uzmemo li te podatke u obzir, možemo zaključiti da bi intervencija nigerijske vojske izazvala bratoubilački rat u okviru iste etničke zajednice, inače dominantno muslimanske verospovesti, koja živi sa obe strane granice.
Upravo zato su i muslimanski lideri iz Nigerije bili u diplomatskoj misiji u Nijameju i zato ne treba da nas čudi što je određeni uspeh postignut. Suštinski, Nigerija nije spremna za akciju, i nema bezrezervnu podršku saveznika, dok ni sama ne zna kako bi na intervenciju protiv saplemenika gledalo većinsko stanovništvo u sopstvenoj zemlji. Pitanje je da li bi taj ratni plamen mogao da se zadrži isključiva unutar granica Nigera. Samim tim, za zvaničnu Abudžu pregovori su ipak najbolja opcija.
Sa druge strane i Niger je svestan svojih vojno-ekonomskih kapaciteta i nestabilnosti tek uspostavljene vlasti, tako da i njima suštinski više odgovaraju pregovori nego rat.
Upravo u tim okolnostima treba tražiti šansu za mirovno rešenje i sprečavanje nove tragedije koja bi mogla da zahvati večito nestabilnu i ranjivu Afriku.
Autor: Srđan Graovac
