Nikad niko nije čuo da „zavet“ i „sramota“ mogu da egzistiraju kao dva ravnopravna pojma u vrednosnom sistemu karaktera jedne osobe. Milica Đurđević Stamenkovski i opskurna organizacija, koju navodno ona predvodi, dokazali su da je to, ipak moguće.
Markantno, hladno lice Milice Đurđević, iz koga „sija“ odsustvo svake etički i estetski prihvatljive emocije, dok kao „žar plamti“ rušilačka, zastrašujuća, nezaslužena, „prazna“ i opasna ambicija, savršen je egzemplar apsolutnog profesionalnog i političkog posrnuća. Ta ambicija kao da je Milicu transformisala u „ljušturu“ neiživljene i profesionalno nekompetentne tinejdžerke, koja je odavno poverovala da „prisustvo isprazne logoreje“, može odlično da zameni neophodno postojanje socijalne i intelektualne inteligencije. Navedena činjenica postaje još strašnija kada shvatimo da govorimo o devojčurku, koja ima neutaživu želju da „postane vlast“ u ovoj zemlji, a tom cilju čini se da je podredila, „prodala i kupila“ – sve što poseduje.
Ukoliko do ove godine ili do pre koji dan, nekome nije bilo jasno da Milica i njena stranka Zavetnici predstavljaju klasične prevarante, koji politički sistem doživljavaju kao „cirkus ili drum“, gde mogu neometano da poput „razbojnika pljačkaju svoju publiku, dok je istovremeno zabavljaju akrobacijama na trapezu“, sada bi trebalo da shvate da ta Miličina stranka predstavlja meritokratski ustrojenu grupaciju ljudi sa opasnim, zapravo kriminalnim namerama. Jednostavno, Milica Zavetnica nikada nije razumela da politika predstavlja ozbiljnu nauku, jednako kao i „veštinu mogućeg“.
Za ovu cirkusku trapezistkinju politika predstavlja isključivo veštinu mogućeg i brzog sticanja bogatstva, slave, moći i onog najvažnijeg – vlasti. Od 2012. godine, kada je „skrpljena“ grupacija pod nazivom „Srpski sabor Zavetnici“, pa sve do nedavno, Milica je gradila politiku svoje današnje stranke na praznim floskulama, gde nikada, nigde i nikome nije ponudila nijedno rešenje za izazove sa kojima se srpski narod i država suočavaju već decenijama, pa i stolećima. Pažljivo „stvarana“ i usmeravana od strane raznih obaveštajno-bezbednosnih aparata (kako domaćih, tako i stranih) u protekloj deceniji suptilno je napadala politiku predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, pri čemu je vodila računa da ne izazove gnev kod građana naše zemlje, odnosno kod političkog tela, čije je poverenje bezuspešno pokušavala da osvoji, iz razloga što je znala da je to telo svoju ljubav i veru odavno poverilo, upravo Vučiću. Poput kakvog biomehaničkog robota, bez nadahnuća i vere u izgovoreno, celu deceniju glagoljila je o „sabornosti, svesrpskom jedinstvu, sudbinskoj vezi Srbije sa Rusijom“ i sličnim, istina, važnim temama. Sve sa jednim ciljem, da se „na silu Boga dokopa, makar i jednog mesta u izvršnoj ili zakonodavnoj vlasti“.
Znatno pre poslednjih izbora u Srbiji, od aprila 2022. godine, Milica Zavetnica odbacila je „sabor i sabornost“ iz imena, ali i iz nepostojećih ideja i ideala organizacije, koju navodno predvodi. U trenutku izbijanja rusko-ukrajinskog rata, Milica je nanjušila da bi ova kataklizma mogla da bude savršen trenutak za njen veliki politički nastup među Srbima. Upravo, u datom nastupu, kao nekoć kada je ostala bez „sabora“, Milica je odlučila da se obračuna i sa „zavetom“. Frenetično je nastavila da zastupa stav da Srbija mora da „zatvori sva vrata svoje kuće“, osim ona koja našu zemlju vode prema Rusiji. Beslovesno je urlikala i zaklinjala državni vrh da „ni slučajno ne bi smeo da sarađuje sa EU i SAD“, te da „ni slučajno ne primenjuje bilo koje restriktivne mere prema Ruskoj Federaciji“. Populistički i demagoški organizovala je proteste navodno „protiv sankcija Rusiji“, što je zapravo bila „generalna proba“ obaveštajno-bezbednosnih aparata, u slučaju da „neko zatraži rušenje Vučića na ulici“. Širila je gnusne laži da će „Vučić da prizna“ lažnu državu u južnoj srpskoj pokrajini, te da će odmah posle izbora da „zavede sankcije Rusiji“.
Zaklinjala se i zavetovala da nikad neće stupiti u partnerstvo ili koaliciju sa prozapadnim, građanističkim političkim snagama u Srbiji, koje su oličene u delovanju partija poput Dveri, Stranke slobode i pravde, Narodne i sličnih. Zavetovala se da nikad neće da „sedne za sofru“ sa Marinikom, Đilasom, Jeremićem, Miroslavom Aleksićem i ostalim vedetama američke i drugih ambasada sa političkog Zapada u Srbiji.
Ništa nije pomoglo što se i ona uverila da Vučić i Srbija jedini na svetu brane međunarodno javno pravo, te da jedini u Evropi nisu uveli nijednu restriktivnu meru, a kamoli sankcije prema Rusiji, te što dosledno štite suverenitet države i nacionalna prava srpskog naroda na Kosmetu. Ništa nije pomoglo Milici, kad su objavljeni preliminarni rezultati vanrednih parlamentarnih i lokalnih beogradskih izbora, 3. aprila ove godine. Samo nekoliko sati posle zatvaranja birališta, Milica Đurđević Stamenkovski najavila je mogućnost stvaranja koalicije sa – Đilasom, Marinikom, Vukom Jeremićem i njihovim najboljim prijateljem, Boškom Obradovićem. Sve godine navodne borbe protiv uticaja političkog Zapada na Balkanu, brzo su pale i zaboravljene…
Nagon da postane komunalna ministarka u Beogradu (ako već nije uspela da se profesionalno i politički ostvari na nekom „boljem mestu“), bio je jači od svih lažnih ideala za koje se zavetovala i o kojima je mantrala celu deceniju. Nagon, ali i prijateljstvo, koje Miličini novi-stari prijatelji neguju sa mnogim ambasadama u Beogradu. „Čari i šarm uglednih i kulturnih zapadnih ambasadora“ možda su bili neodoljivi za Milicu Zavetnicu, pa je ubrzo stupila u politički zagrljaj sa onima koje je do juče nazivila „ustašama i stranim plaćenicima“. Tako je Milica prvo ostala bez „sabora“, a onda i bez „zaveta“. Možda će uskoro i „stranku“ odbaciti, ukoliko se njeni članovi usprotive novim „idealima, idejama i američkim snovima“ njihove Zavetnice.
U politici je mnogo toga zamislivo, ali da neko i „zavet“ opervaži sramotom – to se do sada nije dogodilo. Jasno je da su i sramota i zavet ustuknuli su pred grotesknošću pohlepe i beslovesnosti Milice Đurđević, koja je sebe i dalje nezasluženo predstavlja Zavetnicom. Kao lice bez profesije i zanimanja, nije mogla da dozvoli da je ljudi, kao kod Nušića prepoznaju samo kao “ovdašnju”, pa je svom imenu i prezimenima dodala i imenicu, koja nikad neće postati „pridev“, odnosno koja njoj služi kao nadimak, ali i puno plaćeno zanimanje. Sada je ostala i bez njega. Sada je postala – ništa….
