Šuga nije bolest iz prošlosti… ona i dalje postoji, lako se širi u kolektivima i zahvata osobe svih uzrasta. Da bi se suzbilo širenje, ključno je prepoznati simptome i lečiti ne samo obolelu osobu, već i sve članove njenog domaćinstva. O ovoj temi, u jutarnjem programu, govorili su dr Vesna Mioljević, naučni saradnik i rukovodilac Službe za bolničku epidemiologiju UKC Srbije, i dr Đorđe Krstić, specijalista dermatologije.
Šuga nije iskorenjena bolest
Dr Vesna Mioljević ističe da pojavljivanje šuge nije nikakvo iznenađenje:
Ona dodaje da su posebno izloženi oni koji provode vreme u kolektivima:
– Ona se u razvijenijim zemljama sveta javlja sporadično. To su, uglavnom, male porodične epidemije. Naravno, da su najizloženiji upravo oni koji se nalaze u kolektivima kao što su škole, vrtići, ali i radna sredina. Znači, šuga nije zaboravljena bolest, javlja se sporadično i ono što je značajno jeste da uvek treba naglasiti i dobiti informaciju, kao što je ovo i u Ivanjici, da imamo šugu da se može odreagovati. Ali je za nas epidemiologe važna informacija i kada se kaže da je samo jedan oboleli od škola u Beogradu, grad sa preko dva miliona stanovnika, znači jedna osoba u jednom kolektivu je dobra informacija da bi se preduzele dalje mere prevencije – istakla je Mioljević.
Simptomi i lečenje
Kako prepoznati šugu i šta činiti kada se jave simptomi, objašnjava dr Đorđe Krstić:
– Prvi simptomi kod šuge su, uglavnom, taj noćni svrab koji je praćen pojavom kožnih promena, ospe, koja se najčešće nalazi na unutrašnjoj strani zglobova ruku, lumbalno na leđima, u pazusima, na kolenima. I karakterističan je taj nesnosan noćni svrab koji se pojačava takođe pri utopljavanju. Znači, kada se osoba pokrije sa čebetom ili utoplji nekom jaknom, počinje da se intenzivira taj svrab. Često se javlja u kolektivima, što znači da je porodično oboljenje. I tu postoji jedan problem prilikom lečenja i jeste što neće svi pacijenti da sprovedu terapiju, tj. cela porodica, iz razloga što nemaju simptome, tako je. A pored fizičkog kontakta takođe može da se prenese i preko posteljine, preko odeće, rublja. Tako da mora da se sprovede takođe i higijena tokom i nakon lečenja svih stvari koje su se… Koje su došle u kontakt s članicom. Što pravi malo, da kažem, malo duže i komplikovanije, da kažem, u tom smislu lečenje. Jer prosto oduzima dosta vremena ljudima i mora lepo da se organizuje oko svega toga da bi se prekinuo prosto taj začarani krug – rekao je Krstić.
Kada je reč o sumnji na šugu i preventivnim merama u kolektivima, dr Vesna Mioljević ističe važnost edukacije i pravilnog informisanja:
– Preventivno, kao što sam videla i na vašem prilogu, da je dr. Damjanović lepo organizovao jednu edukaciju za đake srednjih i osnovnih škola, što je prvo. Svakako treba edukovati i roditelje. Postoje mnoge zablude o tome kako se prenosi šuga. Znači, ukoliko bih ja imala šugu pa se sada rukovala sa vama i taj kontakt traje jedan, sekund ili dva, to nije rizik da vi dobijete šugu.Potrebno je najmanje, kažu, od 15 do 20 minuta bliskog kontakta sa osobom koja ima šugu. Znači, taj direktan kontakt podrazumeva da osoba spava u krevetu sa obolelom osobom. Onda, taj blizak kontakt majke i dece, ali takođe, ili bake i deke… takođe dece u školi, nekim zajedničkim aktivnostima – istakla je Milojević.
Zablude i predrasude
Dr Mioljević naglašava da „stid“ i prikrivanje informacija ne doprinose rešenju problema:
– Možda ova bolest negde izaziva osećaj nekog stida, neprijatnosti, nelagodno je priznati da imate šugu, ali upravo je to informacija koja je bitna da bi se dalje, kao što je kolega rekao, taj ciklus i dalje mere prevencije išle da ne dođe kao što je bilo u Ivanjici, gde imamo veliki broj obolelih u svim uzrasnim kategorijama, što ukazuje da se ipak radi o nekim malim porodičnim epidemijama.
