Zastava nije samo parče tkanine i skup boja, već predstavlja simbol našeg nacionalnog ponosa, u koji je utkana istorija, sadašnjost i budućnost srpskog roda.
Uz našu trobojku ide ponos Mišara, Deligrada, Kumanova, kneza Miloša, Karađorđa, Kolubare, Cera, Kajmakčalana, svih života datih za čuvanje slobode, za sve mučenike iz Prebilovca, Jadovna, Jasenovca, koje više nikada ne smemo da zaboravimo. Nosili su je najbolji i najsmeliji među nama. Branili su je životom i nikada ni jedna nije pala u ruke neprijatelja.
Najstariji sačuvani podaci o bojama srpske zastave odnose se na steg (zastavu) kralja Vladislava (1232–1243) sina Stefana Prvovenčanog, unuka Stefana Nemanje. Prema jednom dubrovačkom dokumentu iz 1281. godine – koji sadrži opis dragocenosti i predmeta, koji su u trezoru u Dubrovniku ostavili na čuvanje sin kralja Vladislava župan Desa i udovica, kraljica Beloslava, zastava je bila „vexillumunumdezendatorubeoetblavo“ – zastava od platna crvenog i plavog.
Sve do pojave prvih nacionalnih revolucija u Evropi, zastave i grbovi bili su privilegija uglavnom vladarskih i plemićkih porodica, viteških redova i sl. Istorijski gledano zastava, barjak ili steg potiče kao vojno obeležje koje je služilo za raspoznavanje na bojnom polju.
Početkom 19. Veka, tokom Srpske revolucije za oslobođenje od Osmanskog carstva, nije korišćena jedna standardna zastava koja bi bila nacionalno obeležje, već su korišćene veoma raznovrsne starešinske ili vojvodske zastave koje su bile bazirane više na srednjovekovnom nasleđu. U prve bojeve išlo se sa crkvenim barjacima koji se i spominju u narodnim pesmama kao „krstaš barjak“. Glavno obeležje ovih zastava je znak krsta.
U moderno doba, u vreme nastanka nacija i borbe protiv feudalizma, prvu unificiranu narodnu zastavu propisao je Sretenjski ustav iz 1835. godine. Ustav je bio podeljen na 14 glava i 142 člana. U drugoj glavi, 3. i 4. članom, bili su određeni grb i zastava Srbije. Zastava je bila „otvoreno-crvena, bjela i čelikasto-ugasita“. Ustav nije dugo opstao, ali narodne boje jesu do danas.
Promene u upotrebi amblema i redosledu boja na zastavama dalje kroz istoriju događale su se kao posledica promena u državnom uređenju. Naš narod vekovima je živeo pod tuđinskom vlašću i godinama pod okupacijom, a srpska zastava opstajala je i ostala oličenje našeg slobodarskog duha i simbol koji verno oslikava značajan deo istorije Srba.
U narodu se veruje da crvena boja na zastavi Srbije predstavlja krv prolivenu za zemlju, plava slobodu i beskraj kome se teži, dok bela predstavlja majčino mleko koje hrani jaku srpsku decu. Naš grb, koji se nalazi na zastavi, čuveni dvoglavi orao je simbol koji predstavlja istovremenu usmerenost srpskog naroda ka nebeskom, ali istovremeno i ka zemaljskom carstvu.
Na ovom mestu valja se i podsetiti vesti iz marta ove godine, kada je naša zastava proglašena najlepšom u konkurenciji od još 50 zastava, u anketi na sajtu „Ranker“ u kojoj je učestvovalo više od milion ljudi iz celog sveta.
Srbija i Republika Srpska danas obeležavaju zajednički praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Datum, 15. septembar, izabran je zato što je tog dana 1918. godine probijen Solunski front. Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave biće obeležen širom Srbije i Republike Srpske, a građani su pozvani da na svojim domovima istaknu zastave.
Odluka o proslavi zajedničkog praznika doneta je u avgustu 2020. godine na sastanku predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa srpskim članom Predsedništva BiH Miloradom Dodikom i predstavnicima Republike Srpske. Glavni cilj u pokušaju da se utemelji ovaj praznik jeste da se motivišu svi naši sunarodnici, gde god živeli, Srbi iz svih krajeva sveta, da toga dana tamo gde žive, na kuću ili zgradu, ponosno istaknu našu trobojku.
Danas obeležavamo praznik našeg identiteta, onog u kojem se sjedinjuju jezik, kultura, tradicija i vera, ali i vrednosti celog društva, koji čine jednu državu civilizovanom, uređenom, sposobnom da pamti, ali i da zna zašto i šta joj je činiti.
Neka živi srpska trobojka, naše jedinstvo i večna sloboda.
