Svima nama je najbitnije da pri izboru polovnog vozila nađemo ono koje je u dobrom stanju, s malo pređenih kilometara i s relativno skorijom godinom proizvodnje. Cilj nam je da nas novi automobil još puno godina verno služi i da njime možemo preći što više kilometara.
Danas kada cene polovnih vozila rastu kao pečurke posle kiše, još više moramo da pazimo kakav polovnjak kupujemo.
Da skratimo, na puno stvari treba pripaziti, ali dve su ključne kod većine kupaca: Koliko je vozilo prešlo kilometara i kada je automobil proizveden. Ili da preformulišemo, koliko kilometara i godina je previše za polovne automobile.
Kada je reč o korišćenju vozila, granica između korišćenja i zloupotrebe vrlo je tanka. Neki vlasnici su toliko pedantni da čuvaju sve račune koji se odnose na njihov automobil, bilo da se radi o zameni ulja, punjenju goriva ili pranju.
Drugi postaju svesni potrebe za servisiranjem svog automobila tek kada počnu da se pale lampice upozorenja na instrument tabli. Većina vozača ipak se nalazi u nekoj zlatnoj sredini.
Ali kada postoje dva slična automobila s različitim pređenim kilometrima, treba izabrati onaj automobil koji se bolje održavao, umesto automobila s manjom kilometražom. Naravno, tu postoje određena ograničenja: automobil s pređenih 50.000 kilometara bolji je od onog s 300.000 kilometara.
Ali ako je razlika u kilometraži samo deset ili dvadeset hiljada kilometara, koji automobil izabrati? Da biste dobili ideju o održavanju i istoriji servisa automobila od strane prethodnog vlasnika, najbolji izvori su stvarni računi za obavljene usluge ili beleške o obavljenim popravkama.
Ako vlasnik nema ove podatke, najbolje je taj automobil zaobići, jer ćete kupiti mačku u džaku. Ako pak sumnjate da je vozilo učestvovalo u nekoj vrsti nesreće i bilo oštećeno/popravljano, danas na internetu postoje mnogi specijalizovani portali, gde putem serijskog broja možete lako istražiti istoriju vozila, odnosno steći uvid u sve što je na njemu popravljano.
Takođe, nemojte odrešiti kesu pre nego što polovno vozilo ne predate mehaničaru od poverenja, kako bi on temeljnim pregledom ukazao na kvarove. S druge strane postoji problem kada vozilo dugo stoji. I na tu činjenicu treba pripaziti, jer iako vam se na prvi pogled čini da je vozilo u dobrom stanju, ako je dugo stajalo, pa makar bilo i garažirano, na takvom automobilu će se morati odraditi mnoge radnje kako bi se dovelo u optimalno vozno stanje, što će vas dodatno koštati.
Ako pak automobil ima velik broj pređenih kilometara (120.000-150.000 km), a vozilo je staro između dve do pet godina, onda se može zaključiti da ga vlasnik u većini slučajeva vozio po auto-putu, što i nije, u slučaju da ga je vlasnik redovno održavao, nužno loša stvar.
Ona vozila koja se češće voze po gradu, dakle gradski automobili, mogu i s manje kilometara biti u lošijem stanju od limuzina koje su prevalile velik broj kilometara po auto-putevima. Vožnja kreni/stani, lošiji putevi i češće vožnje gde se nakon što se upali motor vozila pređe mala kilometraža, mogu biti razlozi za lošije stanje automobila.
Niti jedan inženjer ne može da napravi automobil koji će trajati večno. Pa kada se sve sabere i oduzme, najbolja je kupovina polovnjaka starog do 10 godina i s manje od 200.000 pređenih kilometara.
Zaključak je da je kilometraža jedan od najvažnijih faktora pri kupovini polovnog automobila, ali ne i jedini. Stoga je jasno da ono što treba da tražite je automobil s najmanjom kilometražom koju možete dobiti, koji je redovno održavan, koji nikada nije imao nesreću i koji je redovno korišćen.
Nešto više kilometara nije faktor koji će nužno štetiti automobilu. Ono što najviše smanjuje kvalitet polovnog vozila je nebriga i loše održavanje.
Jutarnji/MONDO/Nevena Davidović
