E, TAKO SE ULAZI U ČITANKE!

Navijač sam Crvene Zvezde. Do srži. Do koske. Ipak, sećam se jedne upečatljive scene – u jednom od večitijih derbija, dominirale su mi mrske komšije. Na kraju, u dosta otvorenoj utakmici, sa viškom tenzije i borbe sa obe strane, dobiše crno-beli sa 4:2, odučiše nas u tih 90 minuta od fudbala, a temperamentni Milan Lola Smiljanić, sve sa bakljom u rukama je tada poručio, otprilike: “E, neka sada uzmu titulu, ako ih nije sramota posle ovoga!”.

Iskreno, nisam verovao da ću ikada biti u poziciji da citiram fudbalere Partizana, pa još više ne tako mi omiljenog eks kapitena istih, ali eto, događa se: i šta, zaista, čovek može da učini nakon današnjeg glasanja oko sramne i lažne rezolucije u UN, nego da parafrazira Smiljanića i kaže: “E, sada je usvojite, ako ih nije sramota posle ovoga!”

Negde tamo, u arhivi UN, stajaće da su danas oni dobili ovu bitku – ali, niko od inicijatora, sponzora i vinovnika iste neće biti srećan, niti će se tako osećati, niti se tako već sada oseća. I možda će ta pirova, jadna, sramna pobeda implicirati i dodatne pritiske na RS i dodatne tužbe i zahtev za ratnom odštetom i sve ono što su planeri iza zavesa već imali u glavi, ne računajući na ovakav otpor dostojan Njegoševih vanvremenskih stihova, ali će današnji dan i događaj iz Njujorka biti upamćen u skroz drugom kontekstu.

Znao je Obilić da obezglavi najveću ovozemaljsku silu onomad; umeo je Gavrilo Princip da u Sarajevu puca u okove feudalizma i ukine jedan sistem zauvek; imali su petlje čestite Vojvode na krilima tog pucnja da sruše čak tri carstva; nije Srbin poklekao pred nemačkom čizmom, ustao je protiv Rajha ne sa jednom, nego sa dve gerile i u mnogo čemu ispisao evropsku istoriju; nismo ustuknuli pred 19 najvećih zemalja sveta, jedini smo ikada plesali i pevali pred bombama, jedini smo ikada razvili kolo na krilu nevidljivog aviona. Kroz istoriju, mali, ali ponosni, sitni, ali svoji, malobrojni, ali neustrašivi, umeli smo i da zadivimo svet u borbi za slobodu i da ga zaplašimo i protresemo kada nam je ugrožena. Uspevali smo da zatresemo kuglu tako da potresi prevazilaze Rihterovu skalu.

I valjda je baš tako moralo u Njujorku. Kao što su UN onog 24. marta postale mrtvac na ledu, kojeg našminkanog povremeno vade radi jeftine predstave, ubeđujući nas da je zapravo živ, tako su danas doživele vasrks mimo želje moćnih arhitekti ovog zla. Da, ne stanuje tamo ni demokratija, ni pravda, ni pluralizam, ni jednakost, ni poštenje, već dugo, ali je danas, na svojim leđima, predsednik Vučić opet uneo jednu davno zaboravljenu gošću, koja će uskoro postati domaća: SLOBODU.

Državnički nastup predsednika Vučića, uz višenedeljne napore njega i njegovog tima, ne samo da je razbucao nadobudne projekcije velikih sila, na opšte zaprepšaćenje uobraženih predstavnika istih, već je jednim oštrim diplomatskim i retoričkim udarcem izbio rasklimani, truli zub jednopolarnog sveta.

Nije Vučić danas govorio samo u ime pravde, istine i Srbije – njegov glas danas bio je glas svakog čoveka, državnika, činovnika koji želi dobro ovoj planeti. Danas je pričao u ime onih koji se bude u srcu Evrope, onih koji ustaju u Africi, koji prekidaju nasilni san u Karibima, Južnoj i centralnoj Americi, svim onima koji skidaju jaram i koji počinju da misle svojom glavom, u svom interesu, svima onima koji probijaju zidine višedecenijskog Matriksa.

Danas je Vučić bio najglasniji i najočitiji vesnik multipolarnosti, jednog novog i drugačijeg sveta, danas je na svetskoj pozornici, na ultrazvuku pokazao kako izgleda taj plod, koji će uskoro zakmečati i čije će kmečanje zauvek utišati tiranijske navike koje predugo traju.

Da, baš se tako ulazi u čitanke. Ili, da završimo Andrićevim citatom:

Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno, iza vas će ostati samo pepeo

Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A, iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.

Tomo Lovreković