Iako je većina stanovništva odavde otišla u potrazi za boljim životom, jedna porodica je ipak odlučila da ostane ovde i bavi se poljoprivrednom proizvodnjom, pre svega stočarstvom, u čemu imaju značajnu podršku kroz različite subvencije države i opštine. Porodica Jovanović iz sela Široka planina kod Trgovišta, jedna je od najjužnijih familija, koje žive u Srbiji. Njihovo selo nalazi se na svega dva kilometra od granice sa Severnom Makedonijom.
U selu ima svega sedamdesetak ljudi i to uglavnom starijih, ali Jovanovići, kao i još jedna kuća, imaju malu decu, koja srećom do četvrtog razreda idu u školu koja se nalazi u selu.
Ovde učitelj dolazi iz grada, a za sve drugo Jovanovići, kao i ostali žitelji moraju u deset kilometara udaljeno Trgovište ili u Vranje, od koga ih deli oko pedeset kilometara, a do sela se može isključivo terenskim vozilima.
U selu Široka planina, još uvek ima pomoćnih objekata koji su pokriveni slamom, pa se stiče utisak da je vreme ovde u mnogo čemu stalu. Škola je omalena, ali sasvim dovoljna da deca ne moraju u grad, barem u nižim razredima.
Boban priča, kako je brat otišao da radi u Nemačkoj i tamo zasnovao porodicu, sestra živi u Beogradu, a da je on posle pečalbarskog rada po Srbiji, u Pančevu, Rusiji i drugim mestima, odlučio da se vrati, u rodno selo.
– Isto kao i moj otac, koji je nekada radio u Zrenjaninu, pa se vratio ovde, tako sam i ja presekao. Roditelji su pod starost počeli da se razboljevaju, trebalo je da neko bude uz njih. Oženio sam se Jelenom, devojkom iz sela, čija je kuća baš uz makedonsku granicu. Dobili smo četvoro dece, Nemanju (10), Aleksandra (7), Nikolu (5) i Pavla (3). Živimo od poljoprivrede, otac ima minimalnu penziju, primamo dečji i roditeljski dodatak od države. Gajimo svo povrće, voće, imamo krave, ovce i živinu – priča Boban o svom životu u rodnom selu.
Iako su na selu, deca redovno odlaze u grad, tako da im ne nedostaju sadržaji tog tipa. U Širokoj planini imaju čistu vodu, vazduh i hranu. Ono što ovoj porodici nedostaje jeste put, kako bi lakše stizali do grada i kako bi kombajn i druge radne mašine mogle da dođu do njihovih njiva.
Bobanovi roditelji kažu da im put najviše fali zbog odlaska lekaru ili pak, dolaska lekara kod njih.
Bobanov otac je radeći u Vojvodini uspeo da kupi kuću i još nešto od imanja, ali se devedesetih ipak vratio u rodno selo. Banatsku ravnicu zamenio je planinskim predelima na krajnjem jugu Srbije.
Ono što je ova sela dodatno odseklo od civilzacije je, osamostaljenje Makedonije devedesetih godina, ostavivši im njive sa one strane granice i prekinuvši im povezanost sa gradovima u toj zemlji ka kojima su prirodno bili orjentisani decenijama unazad.
– Zadovoljan sam životom ovde, uspeo sam da uz pomoć brata dogradim staru kuću. Još je nisam u potpunosti opremio, ali polako ima vremena. Krave su mlečne, ali imamo problem sa plasmanom mleka ili sira, baš zbog nedostatka puta. Ovaj kraj je veoma pogodan za proizvodnju krompira, pa njega dosta sadimo. Za svoje potrebe proizvodimo sve drugo. Ovde je najteže zimi, za koju se valja dobro pripremiti. Životinjama treba obezbediti dovoljno hrane, ali i za nas, zatim goriva i ogreva. Ove godine sam na nekim livadama imao košenje četri puta. Nadam se da će do proleća biti dovoljno sena. Znaju ovde da padnu i veliki snegovi, tada opština šalje mehanizaciju, da nam očisti put – priča Boban.
On dodaje i da je lovac i da često nailazi i na uginule divlje zveri poput divlje mačke ili lisice. Znaju ovde i vukovi da navrate, ali najviše ima divljih svinja.
Sve u svemu, porodica Jovanović živi jednim neobičnim i nesvakidašnjim životom, ostajući na imanju svojih predaka u netaknutoj prirodi.
telegraf.rs
